SAVEZ
DRAMSKIH
UMETNIKA
VOJVODINE
  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

Aron Balaž

 

Glumac Aron Balaž, laureat jedne od najvećih glumačkih nagrada u susednoj Mađarskoj 

Ako si otvoren - ranjiv si i možeš sve...
Jedna od najznačajnijih nagrada koju u susednoj Mađarskoj može dobiti neki glumac je ona s imenom čuvene mađarske pozorišne dive Mari Jasai. Meseca za nama dobio ju je glumac Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz Aron Balaž i to za godišnji doprinos pozorišnoj umetnosti! Nagradu mu je dodelilo Ministarstvo kulture Republike Mađarske!

U trenutku kada je ovim povodom „Ludus“ zakazao intervju sa njim, Balaž je dobio još jednu nagradu - ovdašnju, za najboljeg glumca na 60. festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, i to za ulogu Njega u predstavi „Pomorandžina kora“ svog matičnog pozorišta.

Kako podnosiš svoje zrele glumačke godine, šta ti donose, više nemira ili staloženosti?
Čini mi se nemira, ponekad mi je neugodno što uvek igram velike uloge, bojim se da ne postanem dosadan, iako se trudim da ne budem... Uvek imam dodatni nemir zbog velike odgovornosti koju osećam prema ulozi, mom pozorištu, kolegama, publici, reditelju, u želji da odgovorim na sva očekivanja i visoke standarde... 

Kako vojvođanskom glumcu zvuči tvrdnja ljudi koji imaju kompletan uvid u pozorišnu produkciju u našoj zemlji da je ono što se trenutno pravi u pozorištima Vojvodine najzanimljivije u našoj zemlji? Je li to za uobraziti se ili za zaigrati se još više?
Ne mislim da to ima veze sa regionom, možda smo mi samo bili malo otvoreniji, hrabriji, vredniji, spremniji... Ili smo imali sreću da ljudi koji vode pozorišta u Vojvodini biraju prave ljude koji će raditi sa nama glumcima, pa da se nda podudare mišljenja reditelja i trupa... Možda je zapravo presudno to da su ljudi koji vode pozorišta znali šta njihovi ansambli u datom trenutku mogu i sa kim to mogu da ostvare. I onda se neminovno desi ta alhemija koja donosi dobru predstavu, dobre uloge, publiku... 

Da li se u ovim godinama još uvek zanosiš mišlju da glumačke reči s pozorinice imaju uticaja na javnost, da mogu nešto da probude ili sada duboko sumnjaš u to?Ili se glumaček reči samo traže kad zatrebaju političarima u kampanjama?
Nekad mi se čini da imaju a nekad da nemaju. Glumac mora da govori i trudi se da to bude jasno i razgovoretno, istinito, i da se onda nada da će to što govori drugi razumeti. Ja nikako nisam za to da mi budemo glasnici političara, već zdravog razuma, i najbolje je kad to radimo sa scene, a ne sa tribina ili trgova. Sa scene to ima značenje i smisao. Ne znam je li to dovoljno jako, da li se čuje dovoljno glasno. Ne zanosim se ja, ali bih voleo da to ima smisla. Naše predstave „Pomorandžina kora“, i „Čovekova tragedija“ govore o dosta stvari, nadam se da bar nešto od toga navedu bar nekoga da posumnjau u neke svoje zablude

Imate sada u pozorištu radikalno moderno čitanje Madačeve „Tragedije“. Mlada publika je oduševljena. Kako ga ti vidiš s te strane pozornice?
Ja bih voleo da tu našu predstavu vidim kao gledalac, iz publike. Nažalost, to nikada neće biti moguće. 

„Pomorandžina kora“ pripada najvišem dometu ovdašnjeg postdramskog teatra, kaže Ana Tasić baš u jednom „Ludusu“. Da li postdramski teatar nudi više glumcu od tzv. konvencionalnog pozorišta?
Istine se mogu izgovoriti na razne načine, u nekom radioničarskom radu, sa dekorom, bez njega, bez reči i uz galamu... Pitanje je da li će to i kako publika čuti i prihvatiti. Ta vrsta pozorišnog rada može u glumcu da probudi radoznalost ali isto tako i nesigurnost, jer nemaš sigurnu, izvesnu bazu na kojoj stojiš, koja ti čuva leđa. Sve može a i ne mora biti. Zato je to uvek na nekoj ivici, uvek je pitanje da li će reditelj naći dobru meru stvari da bi to za publiku bilo razumljivo. Treba čitati komad onako kako osećaš, proniknuti u to šta je pisac rekao, razumeti njegove reči a tumačiti ih u kontekstu ovog vremena. U pozorištu je zapravo fenomenalna ta sloboda interpretacije.

Koje bi teme voleo da igraš?
Važno je ne dozvoliti ljudima da se umrtve, učaure, zacementiraju, da im je svejedno, da su ravnodušni a takvi sve više postaju i to me jako brine i tišti. Voleo bih da otvaramo teme o tome... 

Kako se nosiš sa licemerjem u pozorištu?
Ne verujem da ga ima više ili manje nego u drugim profesijama, samo što se mi krećemo upozorišnim krugovima, bolje i poznajemo, pa nam se čini da ga je tu više. Licemerje i u pozorištu, kao i u životu generalno, dolazi iz zavisti i pohlepe. Ali toga nema kada se bavimo istinski problemima koji se nađu pred nama. Beskompromisno i hrabro. Treba se otvoriti, prepustiti. Ako si otvoren - ranjiv si i možeš sve, a ako si zatvoren niko te ne može dotaknuti ali ni ti ništa ne možeš!
Snežana Miletić 
(Ludus,maj 2010)
*******************************************************************
"Dnevnik", mart 2010. godine
Kад помислимо да ће бити боље, опет смо на дну
Задатак сваког позоришта је држање уметничког нивоа и његово превазилажење. Глумац “Новосадског позоришта”, добитник најзначајнијих признања и наш комшија сматра да ради у угледном театру, оном чије су вредности препознали публика и критичари. Арон Балаж не жели да прича о политици, сматра да је политици и политичарима ионако дато превише пажње. “Некада смо говорили о уметницима, писцима, а сада би политичарима изгледа морали да додељујемо “Оскара”, рекао нам је у шали. Наш саговорник је недавно добио престижну награду “Мари Јасаи”, коју додељује мађарско министарство културе, а ми смо га прво замолили да читаоцима објасни о каквом се то признању ради.

- Додељује се једном годишње, 12 људи из области позоришне уметности је добија. То је једна од најзначајнијих награда у Мађарској, која се од пре неколико година даје на целом мађарском говорном подручју, у Ердељу у Румунији, Србији...

•Када си сазнао, шта си прво помислио?
- То је било 4. фебруара, био сам у позоришту. Када су ми саопштили, сви су били срећни, а ја сам стајао као теле. Био сам затечен, можда ни сад не осећам ту одговорност коју носи нагрда. Јесам поносан, прија ми, али нисам свестан шта она вуче за собом.

•Зашто је “Роки хорор шоу” фетиш представа геј популације?
- Чуо сам за то. Не знам, има пуно мушкараца, сви су у корсетима, женским чарапама, травестити и све то. Сигурно зато.

•Нема дубљег контекста?
- Не, ако гледамо главни лик, он воли и мушкарце и жене (смех).

•Српско позориште у једној речи?
- ...

•И ова пауза говори довољно...
- (смех) ...разноврсно!

•Пуно путујеш, с којим емоцијама се враћаш у Нови Сад?
- Увек ми је драго вратити се. Примамљиво је што путовање пружа оно “друго”, људе, режисере, принципе рада, то су ствари које уметницима увек требају, изазови. Ипак, овде су друштво и колеге, то ми пружа мир.

•Да ли осећаш канџе транзиције?
- О да! Увек смо били у стадијуму “добро, прошло је лоше, сад ће боље”, па кад то помислимо, опет будемо на дну. Имамо само наду и увек чекамо, најмање четири године.

•Да ли си се деведесетих борио, побегао, изоловао...?
- Као већина људи, пробао сам да преживим. Био сам у Бајмоку, ишао у средњу школу, нису ми оставиле леп траг у души. Покушао сам да се изолујем, али не може се то избећи.

•Вучеш ли ране из тог периода?
- Човек се увек сећа лепог, а не злог и у души ретко остају лоше ствари. Било је густо у Новом Саду за време бомбардовања...

•Када си у животу био у највећој дилеми?
- Рекох, човек се не сећа лошег...(смех). Свакодневно се суочавамо с одлукама, онда је било отићи или не.

•Имаш ли унутрашње немире?
- Наравно да имам, али се трудим да се тога отарасим. Накупљају се када човек не уради нешто, него одуговлачи.

•Користиш их ли као гориво за ликове које играш?
- Да, може се тако.

•Опиши нам ту алхемију?
- Ако имам неку побуну у стварном животу, па то не урадим, имам немир у души. Када ми се пружи прилика да делам на сцени то није утеха, али ако је слична ситуација човек може себи мало да олакша.

•Бунтовник си?
- Да, у малим стварима. Са собом сигурно.

•Највећи градски и државни проблем?
- Градски је изглед. С тим се не мирим, није у стилу, угрожава се стари део, не знам ко је дозволио нове зграде, град ће остати без стила. А државни – култура у вишем смислу. Култура људи, понашања и живота.

•После десет година демократије, како дочекујеш обећања с врха?
- Не знам, негде има помака али увек се зезам да док наша држава уђе у Европску унију, она ће се дотле распасти. Скоро да нема смисла...

•Да ли је дата реч у Србији девалвирала?
- Испоставило се да је тако, каже се једно, а ради се друго.

•Глумио си и на нематерњем, српском језику, опиши нам то?
- Више рада да би се савладао језик. Изазовно је, нови људи, навике, утицај, све то учи.

•Да ли си постао “шири” глумац?
- Имао сам једну прилику, рекао бих да је изазов када човек осећа мало страха, па ако се дохвати тога, после буде храбрији. Што више изазова човек савлада биће самопоузданији, што је у глуми добра ствар.

•Мислиш ли да би виши стандард вратио људе у театар или је проблем дубљи, у нарушеном систему вредности?
- Ја бих прво то навео. Гледао сам у Пешти представе и радио тамо, они имају стогодишњу навику да иду у позориште, од тога много добијају, сазнају, причају о томе. У другим државама се види да потреба за позориштем није изумрла. Ми ни у биоскоп више не одлазимо.

•Најбоље мерило стања у друштву?
- Чистоћа. За то не сноси одговорност “Градска чистоћа”, него ја, да ли ћу бацити смеће на улицу или у контејнер.

•Осећаш ли се немоћно?
- Не знам да ли је то немоћ, али увек има мало наде. Да ли је то само почетна експлозија, “биће боље”... Сада је пао Шенген. Доћи ће можда поново стадијум када ћу бити немоћан, тај вражји круг.

•Успеваш ли да одбациш бреме приватности на сцени?
- Морам. Може се и без тога, али се онда човек још више мучи.

Претходни гост “интервјуа недеље” психолог Жарко Требјешанин, инспирисан питањем новинара Јована Мемедовића упућеног њему у вези с рафтингом, питао је “на невиђено” Арона Балажа – да ли је икада пливао дуже од пет километара?
- Дуже од пет километара? Ако се сабере онда сигурно јесам (смех). Јако волим воду, свеједно да ли је река, језеро или море. Трудим се да ако имам пара увек одем на летовање. Али нисам пливао толико...
Игор Михаљевић
Фото: Б. Лучић
**************************************
Intervju 24 sata: Aron Balaž, glumac
Najteže je nasmejati publiku...
Naš poznati glumac Aron Balaž, vedeta Novosadskog pozorišta, nedavno je dobio jednu od najprestižnijih glumačkih nagrada u Mađarskoj, onu koja nosi ime velike mađarske pozorišne dive „Mari Jasai”. Ta nagrada dodeljuje se jednom godišnje i dobija je 12 ljudi iz oblasti pozorišne umetnosti. 

INTERVJU - Nagradu „Mari Jasai” od pre nekoliko godina mađarsko Ministarstvo kulture dodeljuje na celom mađarskom govornom području, u Erdelju, Rumuniji, Srbiji..., a Aron Balaž u razgovoru za naš list otkriva kako se osećao kada je saznao da je jedan od laureata. 
- Kada su mi saopštili da sam jedan od laureata, nisam mogao da verujem. To je velika čast za mene i tek kada sam primio nagradu postao sam svestan toga šta mi se desilo. Ipak, odavno sam postao svestan i toga da svaka nagrada sa sobom vuče i neku odgovornost, jer svi očekuju da pružiš više na sceni. To treba da stavim po strani i da radim kao do sada. Mislim da na taj način, uz puno truda, mogu uspešno da nastavim da se bavim ovim poslom. 
Budući da igrate u komedijama, tragedijama, mjuziklima... Sa zanatske strane, šta vam je teže: gluma, igra ili pevanje? 
- Tokom priprema čovek može prilično da se iznervira, bilo da treba da glumi, igra ili peva. Međutim, to su jako slične stvari koje su veoma povezane, tako da nisam među njima povukao neku liniju. Sve su to podjednako zahtevni žanrovi, pogotovo kada je reč o mjuziklu, u kojem treba glumiti, ali imati i glasa i ritma. Ipak, mislim da je u bilo kojoj izvedbi najteže čoveka nasmejati. 
U dosadašnjoj karijeri, koji je lik za vas bio najizazovniji? 
- Na to pitanje sam možda u početku mogao da odgovorim, ali sada sam svestan toga da je svaka uloga posebna na svoj način i veoma zahtevna. Često se dešava da nešto ne ide kako treba na probama, a meni je jako bitno da zavolim ulogu koju igram i onda nemam nikakvih problema. To sam vremenom naučio i toga se pridržavam. Čim prođe premijera, svi smo opušteniji i svako sledeće igranje ide mnogo bolje.
Priprema za gostovanja 
„Bura”, „Pomorandžina kora”, „Rocky Horror Show” i nedavno premijerno izvedena „Čovekova tragedija” su predstave u kojima glumi Aron Balaž, koji je dobitnik i prestižne Sterijine nagrade. „Uskoro idemo na Susrete Vojvođanskih pozorišta sa ‘Pomorandžinom korom’ koja je proglašena za jednu od najboljih i najgledanijih predstava u Srbiji u 2009. godini i koja je uvrštena u takmičarski deo Sterijinog pozorja. Nadam se da će uskoro uslediti i gostovanja sa ‘Čovekovom tragedijom’ Imrea Madača, u režiji Kokana Mladenovića, jer bi stvarno bilo šteta da to ne vidi pozorišna publika širom zemlje, pa i regiona”, kaže Balaž.
(24 sata, mart 2010. godine)

******************************************
Bilten 60. festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine objavio je razgovor sa Aronom Balažem koji je na tom festivalu proglašen najboljim glumcem!

Блиц сусрет: Арон Балаж, Он у представи ”Поморанџина кора”
Својски, прецизно и посвећено
Арон Балаж је носилац репертоара Новосадаског 
позоришта/Ујвидеки синхаз. Онима који кажу да може 
да игра све - треба веровати, јер је једнако маестралан и 
у класици, и у савременим комадима. И неверне Томе ће 
се у то уверити ако га буду видели бар у три различите 
представе. 

Публика га обожава а позитивна критика готово никада не 
мимоилази. Он, једноставно, игра. Улога Арона Балажа у представи “Поморанџина кора” који је, према драми Маје Пелевић, режирао Кокан Младеновић, зове се Он. Представа је, према избору критичара 
“Вечерњих новости” Александре Гловацки, проглашена за 
једну од пет најбољих у позоришној продукцији Србије у 
прошлој години. 

Арону Балажу друштво у овој представи прави Она - 
Андреа Јанкович и још седам колегиница, Зрела - Ливиа 
Банка, Проблематична - Емина Елор, Медицинска сестра - 
Терезиа Фигура, Трудница - Агота Ференц, Удовица - Едит 
Фараго, Уплакана - Габриела Црнковић и Барбика - Елвира 
Гал, као гост иј НП Субоица. А Он је, како каже редитељ 
Младеновић, алфа мужјак.

„То је редитељев поглед на мушкарце”, каже у шали Арон 
Балаж. “Убедио ме је. И да играм тако и да сам стално „у 
темпу“. Улазим, слушам, излазим, улазим, излазим, улазим 
... Само сам се плашио да се не „закуцам“ на сценским 
вратима...”

Како се једини Он снашао на сцени, као девети, међу 
осам женских ликова? 
Ја сам, према замисли редитеља Младеновића, носилац 
мушког принципа у представи „Поморанџина кора“. 
Играм, заправо, осам ликова, јер сам у сваком интервјуу 
другачији, у комуникацији са сваком од шест жена у 
тзв. хору женских ликова, од којих сваки носи неки свој 
проблем, плус две жене које су изван тог хора, Колико сам 
ја био концентрисан, видели сте. 

Колико је „животна“ ова прича?
Ово је позоришна прича у којој има јако пуно истине. 
Човек може да се забави и да се насмеје док је гледа. Али, 
на крају, ипак, почне да размишља куда све то иде и шта 
се дешава и са светом, и са људима, не само када је реч 
о млађој генерацији, него и оним старијим. Пресија у 
данашњем свету је огромна и намећу нам се са свих страна 
како треба живети, какав треба бити да би у том свету 
опстао. Тако и главна јунакиња свет види као место у којем 
„нема љубави“. Ако је ова представа огледало неких од 
наших живота, онда је истина да је хумор оно што ће је 
учинити пријемчивијом за публику, мада су њен део и они 
слични ликовима на сцени. 

Играли сте прецизно, својски и повећено...
Увек тако играмо. Посвећени смо и на пробама, и на 
представама. Ова је мултимедијална, за њу нам је потребно 
пуно енергије и ми смо показали да је имамо...
мр Бранка Јајић
**********************************************************
"Ludus", 2009. godine
Između dve probe: glumac Aron Balaž
S druge strane slike
Najteži mi je proces nalaženja lika a najdramatičniji mi je taj prvi izlazak na scenu, onaj koji se desi nakon čitaćih proba: osećam se kao Bambi na ledu, kaže Balaž


„Menjaš se shodno okolnostima, svesno ili nesvesno, menjaju te ljudi oko tebe a ako hoćeš svesno da se menjaš - moraš imati jasnu svest o tome i veliku volju. Da nisam odabrao glumu, bio bih autoelektričar. I sigurno bih bio drugačiji čovek. Ne znam da li bolji ili gori, ali oko sebe bih sigurno imao druge ljude i to bi neminovno i mene oblikovalo. Možda bih već imao porodicu, podigao kredit, zadužio se…“.

Ovako govori Aron Balaž, glumac Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz i asistent na novosadskoj Akademiji umetnosti, na predmetu gluma koji je u proteklih deset godina, osim u njegovom matičnom pozorištu (“Šest lica traže pisca”, “Emigranti”, “Pripitomljavanja”, „Samoubica“, „Kosa“, „Čikago“, „Košmar“, “Pac”...) igrao i na scenama Vesprema, subotičkog “Deže Kostolanji” pozorišta te SNP-a. Balaž trenutno igra i u Mađarskom pozorištu u Temišvaru, u predstavi „Raj“, ali i u peštanskoj „Barki“, u predstavi „Nedeljom ne sahranjujemo“, nastaloj po delima Bohumila Hrabala u dramatizaciji Kate Đarmati i Kinge Mezei koja je i reditelj predstave.

„Ludusov“ sagovornik kaže da to nije korak bliže Pešti. Tamo, naime, ne namerava da pređe: „Dobro je povremeno ulaziti u neke nove sredine ali nemam ambicija da se ikud zvanično selim. Ranije sam možda imao takvih ideja, sada više ne. Sve je to isto, i mnogo me više drži ovo ovde, nego što me tamo nešto privlači“, dodaje glumac. Balaž, koji je prošle godine dobio Sterijinu nagradu za ulogu u mjuziklu „Roki horor šou“, odskora na istoj sceni briljira u „Pomorandžinoj kori“. Upravo ta predstava bila je povod za razgovor sa ovim glumcem...

„Kad počnem rad na nekoj predstavi, uvek mi je najteži proces nalaženja lika a najdramatičniji mi je taj prvi izlazak na scenu, onaj koji se desi nakon čitaćih proba: osećam se kao bambi na ledu, nemam pojma šta ću, ni kuda ću… pa onda bazam, lutam, opipavam, probam... Tu su i kolege, međusobno se nalazimo, hvatamo za ruke i – uz pomoć reditelja - slažemo polako to što smo našli. I onda samo u jednom trenutku shvatiš da imaš predstavu...

Tako je bilo i sa „Pomorandžinom korom“. Ovde smo imali dodatno povišenu temperaturu jer se radi o izuzetnoj zanimljivoj, aktuelnoj materiji, domaćem tekstu, građi koja je u žiži interesovanja svih nas, jer se radi o našim životima, o svetu u kojem živimo. Ja sam bio na velikoj muci, jer mi je od same pomisli na uranjanje u tu - kuda ide ovaj naš vrli svet – temu, bilo loše. S druge strane, to je naš život i kad --tad moraš ozbiljno zaveslati njime... „Pomorandžina kora“ je upozoravajuća i ja se samo nadam da će naša predstava, ako ne upozoriti, onda bar ponekog naterati na razmišljanje. To nije predstava o ženama i o njihovim problemima, već pre svega o tome kako se ljudi ceo svoj vek trude da budu nešto što nisu, nešto drugo, neko drugi. Svesno ili nesvesno, oni večito ganjaju neku pogrešnu sliku o sebi bežeći od samih sebe...

Imao sam na početku rada nedoumicu je li to feministički komad a onda mi je sinulo da je to priča o svima nama, ženama i muškarcima, svima nama koji, žudeći da budemo neko drugi, gubimo sebe i postajemo klonovi. A njih je danas, pod lupom TV kamera i medija generalno, sve više. U našoj predstavi to možda izgleda još dramatičnije jer je sažeto u sat i po i zgusnuto u scene od kojih ni jedna ne traje duže od tri - četiri minuta“.

Na pitanje, da li mu je na putu do nalaženja lika inspirativniji sam tekst ili ono što kao zadatak i očekivanje dobije od reditelja, i, ima li istine u glumačkoj mantri da je najbolji pisac - mrtav pisac, Balaž kaže: „Ne, ne, to apsolutno nije istina. Maja je, recimo, rekla da joj se jako dopalo ono što smo uradili. Nismo dugo pričali ali mi se stvarno učinilo da je zadovoljna. Inače mnogo zavisi od samog komada šta mi je u radu na njemu inspirativnije, sam tekst ili svi oni koji se uključe da bi od njega nastala predstava. U ovom slučaju to što je reditelj Kokan Mladenović tražio bilo je jako važno za sve nas. Majin komad je otvarao razne uglove, puteve, rešenja, moguće odgovore, mi smo se oslanjali na rediteljeve instrukcije a on je birao rešenja koja smo nudili na osnovu njegovih zadataka i želja. On je, dakle, taj koji je birao šta od svega toga ide u korist finalne ideje. Njegov dolazak u naše pozorište bio je zaista osvežavajući, i uvek je dolazak nekog novog dah svežine. Za glumačku svežinu od presudne je važnosti to da se stalno sreće sa drugim rediteljima ili pozorištima jer tako upoznaje različite načine pripreme posla, uči nove puteve pronalaženja lika. Zapravo, svaki glumac nosi pravo malo bogatstvo u sebi a na reditelju je da ga inspiriše da u sebi nađe i otvori tu riznicu...“.

Na propitivanje o tome, može li se govoriti o estetskoj kloniranosti onoga što se našoj publici nudi u ovdašnjim pozorištima, Balaž odgovara: „U startu sve zavisi od izabranog komada i toga s kim radiš, ali sve je na kraju u rukama publike, sve je na neki način ograničeno njenim ukusom i time kako će sve to ona da primi. Možemo mi misliti da smo uradili nešto genijalno, može to kritika proglasiti remek delom ali ako to publika ne voli – možemo mi umreti na sceni - džaba je.
Ja primećujem da neke predstave publika voli, neke nešto manje a neke uopšte i čini mi se da to nema veze sa našim stopostotnim davanjem na sceni... Za ovih 10 godina, koliko profesionaolno igram u pozorištu, promenili su se i pozorište i publika a i mi glumci, neke rampe su pale, neke još uvek stoje, stalno se nešto – kao - novo dešava iako ništa nije zapravo uistinu novo. Činjenica je da se menjaju ukus i sastav publike, njihovo obrazovanje, zanimanje za pozorište, strpljenje, u sve su to umešani i razni drugi sociološki aspekti, šta publika očekuje do pozorišta, možda neki ljudi i danas od pozorišta očekuju da ih relaksira i zabavi... Kad neko dođe s tim očekivanjima, pa zauzvrat dobije neku dramu, jasno je zašto izlazi nezadovoljan...“

I na kraju još malo o „Pomorandžinoj kori“, odnosno tome, kako mu je bilo u naručju osam žena na sceni. Balaž se nedužno smeška i negira da je on tu zapravo glavna uloga: „Ma bilo je sasvim dobro, mada, malo je falilo da u tašni počnem da nosim tampone,. Da su probe potrajale još koji dan, mislim da bih postao stručnjak za sve ovozemaljske ženske probleme...“, kaže glumac koji, kad nije u pozorištu ili na Akademiji, vreme provodi uz vodu: „Jako volim blizinu vode, svejedno koje - more, bara - samo da je voda. Opušta me, smiruje... I svakako, dobro je imati i sređen privatan život”, kaže na kraju na pitanje, kakvu bazu mora imati glumac kada sa scene vrati u stvaran život.
Snežana Miletić
**********************
"Građanski list", 2007. godine

Intervju
Aron Balaž, glumac
Uvek isti brod, samo drugi veslaju...
U nekoliko glumačkih generacija koje i danas, uprkos ozbiljnom i poštovanja vrednom iskustvu, i dalje zovu mladima, vrsnih glumaca je tek nekoliko, na prste jedne ruke mogu se izbrojati. Nebojša Glogovac, Sergej Trifunović… I, Aron Balaž!

Ovog potonjeg, koji je za proteklih deset godina, osim u svom matičnom Novosadskom pozorištu/Ujvideki sinhaz, igrao i na scenama Vesprema, Pešte, teatra “Kostolanji” te SNP-a, pamtimo po ulogama u: “Šest lica traže pisca”, “Emigrantima”, “Pripitomljavanjima”, “Pacu”, “Tangu”… a publiku trenutno osvaja u mjuziklu “Roki horor šou” koji se do kraja sezone može videti još 15. maja i tokom Sterijinog pozorja (2, 3 i 4. juna od 19 sati) na kojem se takmiči u zvaničnoj selekciji.

Za razliku od mnogih svojih kolega koji su svoj ugled založili u - uvek sumnjive - političke kampanje, Balaž je svoje znanje i talenat uložio u ozbiljnu budućnost - u svoje mlade kolege, buduće glumce sa kojima već izvesno vreme radi kao asistent na novosadskoj Akademiji umetnosti, na predmetu gluma. 

Šta je u pozorišnom smislu važno da publika zna šta se dešava iza kulisa pozornice?
Publiku u principu ne bi trebalo time opterećivati, ali nešto od toga saznaće upravo iz naše nove predstave. Ali samo delić istine, što nije ni blizu pravoj istini…

Savez dramskih umetnika Vojvodine, Pozorisni trg 1, Novi Sad, 021 452 553, sduv@orion.rs