SAVEZ
DRAMSKIH
UMETNIKA
VOJVODINE
  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

ODLUKA O DODELI NAGRADE NAJBOLJEM MLADOM GLUMCU/GLUMICI NA 69. FESTIVALU ZPPV U ZRENJANINU

 

 

Žiri 69. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine u sastavu:
rediteljka i književnica Vida Ognjenović (predsednica, Beograd), scenograf i kostimograf Miodrag Tabački (Beograd) i glumac i profesor AUNS Predrag Momčilović (Novi Sad), od 12. do 17. aprila 2019. godine video je 10 predstava u izvođenju sedam pozorišta.

Na završnoj sednici, održanoj 17. aprila, doneo je odluku da se nagrada najboljoj mladoj glumici, koju dodeljuje Savez dramskih umetnika Vojvodine,  dodeli Viktoriji Plafi za ulogu dečaka Vasje u predstavi Izvini mama, po bajci Neću da se izvinim Sofije Prokofjeve, dramatizacija i režija Todor Valov, Dečjeg pozorišta Subotica.

Odluka je donesena jednoglasno.

Čestitamo mladoj koleginici i želimo joj uspeh u daljoj karijeri i pregršt nagrada. 

 

U Zrenjaninu, 17.04.2019.

 

 Autor fotografije: Jovan Njegović Drndak

 

 

 

Viktorija Palfi, mlada Zrenjaninka dobitnica nagrade SDUV za najboljeg mladog glumca/glumicu

"Zrenjaninka sam i volim to da kažem. Bavim se glumom dugo, zapravo, bavila sam se sportom i posle povrede odlučila sam da se bavim glumom. Naime, u početku sam se raspitivala, i otišla u Kulturni centar, gde i danas postoji Dramska radionica CEKOM, čiji sam bila član. Zajedno sa njima prolazila sam razne projekte i radionice, kako plesa, slikarstva, tako i glume. Najviše glume. Mnogo smo putovali, samim tim dolazila sam u pozorište, najpre, kao razvođač, bila u prilici da odgledam sve predstave, a onda i statirala u predstavi “Zbogom žohari”. Igrali smo naše predstave CEKOM-a ovde u pozorištu “Toša Jovanović”.

Posle svega toga, odlučila sam da upišem akademiju, uspela u tome, završila i trenutno sam na master studijama. Počela sam da radim u Dečjem pozorištu u Subotici i odmah sam dobila prvu glavnu ulogu, da vodim lutku Vasju, u predstavi “Izvini mama”. To je moj prvi profesionalni susret u pozorištu s lutkom, mada, imala sam susret s lutkom baš u Dramskom studiju CEKOM, igrali smo Priče iz Kockograda, u kojoj sam igrala Loptu, što je takođe bila glavna uloga. Već tada sam znala da umem s lutkom, što se i pokazalo, dobila sam nagradu. Moram naučiti da se hvalim, reč je o nagradi na Susretu profesionalnih lutkarskih pozorišta Srbije, u Novom Sadu, za najboljeg mladog glumca “Milena Sadžak“.

Nastavila sam rad u Subotici, predstavu “Tri musketara”, predstava bez lutaka, svojevrsna drama za decu i igram Kraljicu... To je moj drugi projekat, a u planu mi je da završim master predstavu i dođem u Zrenjanin, ali i Kikindu, Suboticu, da se upoznam sa pozorištem, da ono upozna mene. Posebno me raduje što igram za male Zrenjanince, mnogo je lep osećaj i raduje me što je ovde toliko dece i što dolaze u pozorište. Presrećna sam."

 

Tekst: Ljiljana Stupar

 

 

ПОРУКА ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2019.

International Theatre Institute ITI
Међународни позоришни институт (ИТИ)
World Organization for the Performing Arts
Светска организација за сценске уметности

КАРЛОС СЕЛДРАН (Carlos Celdrán), Куба

Пре него што сам крочио у позориште, моји учитељи су већ били тамо. Саградили су своје куће и своје поетике на остацима сопственог живота. Многи од њих су непознати или их једва памте: радили су у тишини, у понизности својих пробних сала и препуних гледалишта, да би потом, након много година рада и изванредних успеха, полако напустили своја места и нестали. Када сам схватио да је мој позив и моја судбина да наставим њиховим стопама, такође сам увидео да од њих наслеђујем дирљиву и јединствену традицију: да живим у садашњости и да једино очекивање треба да ми буде да досегнем прозирност непоновљивог тренутка, у којем се сусрећем с другим бићем у тами позоришта, заштићен пуком истинитошћу геста и речи која нешто открива.

Моја позоришна домовина су ти тренуци сусрета с гледаоцима који из вечери у вече долазе у нашу салу, из најразличитијих делова мог града, да би били с нама, да бисмо поделили тих неколико сати, неколико минута. Помоћу таквих, јединствених тренутака градим свој живот: престајем да будем ја, више не патим због себе и поново се рађам да бих увидео шта значи стварати позориште: проживети тренутке чисте, ефемерне истине, знати да је то што говоримо и радимо, тамо, под сценским светлом, истинито и да одражава наше најдубље и најинтимније биће. Моја позоришна земља, којој моји глумци и ја припадамо, саткана је од тих тренутака у којима заборављамо на маске, реторику, страх да будемо то што јесмо, и пружамо једни другима руке у тами.

Позоришна традиција је хоризонтална. Нико не може да тврди да је театар на било који начин у центру света, у одређеном граду или у неком привилегованом здању. Позориште, како га ја доживљавам, простире се по невидљивим географским просторима који једним чином обједињују позоришну уметност и животе оних који је стварају. Сви позоришни уметници умиру заједно са својим непоновљивим тренуцима луцидности и лепоте, сви нестају на исти начин, не остављајући иза себе ништа што би их сачувало или прославило. Велики позоришни ствараоци знају да им не вреди никакво признање када се нађу пред тим задатком који је у корену нашег посла, а то је стварање истинских тренутака, недоречености, снаге, слободе, усред највеће неизвесности. И надживеће их само подаци о њиховом раду или фотографије и видео снимци на којима ће бити забележена тек бледа идеја тога што су урадили. Али тим снимцима ће увек недостајати неми одговор публике која у датом тренутку увиђа да то што се дешава пред њеним очима не може бити пренето нити сагледано ван тог простора, да истина коју тамо заједно доживљавају представља истинско животно искуство, на тренутак прозрачније и од самог живота.

Када сам увидео да је позориште засебна земља, једна велика територија која обухвата читав свет, у мени се зачела идеја која је истовремено оличавала слободу: не мораш да се удаљиш нити да одеш са места на којем се налазиш, не мораш да трчиш нити да се помераш. Тамо где постојиш ти, постоји и публика. Тамо су колеге чије присуство ти је потребно. Тамо, изван твоје куће, имаш свакодневну стварност, непрозирну и непробојну. Стога из своје привидне непомичности радиш да би створио највеће од свих путовања, да би поновио Одисеју, путешествије аргонаута: ти си непомични путник који непрестано убрзава густину и чврстину свог стварног света. Ти путујеш ка тренутку, ка трену, ка непоновљивом сусрету који се одиграва пред онима који су слични теби. Ти путујеш ка њима, ка њиховом срцу, ка њиховој субјективности. Путујеш кроз њих, допиреш у њихове емоције, у њихове успомене које будиш и покрећеш. Твоје путовање је вртоглаво и нико не може да га измери нити спречи. Такође, нико није у стању да одреди његов прави обим; то је путовање кроз машту твојих људи, семе које је посађено у најудаљенију од свих земаља: грађанску, етичку и људску савест твојих гледалаца. Због тога не одлазим, остајем код куће, међу својим блиским пријатељима, привидно миран, и радим даноноћно, јер знам тајну вртоглаве брзине.



Превод: Бојана Ковачевић Петровић

 

 

 

Predlozi za davanje naziva ulicama, trgovima i drugim delovima Grada

 
Poštovane kolege,
Stigao je dopis Skupštine grada Novog Sada, u kom nas obaveštavaju da se na teritoriji grada radi ažuriranje adresa. Ulice koje još nisu dobile naziv, a ima ih oko 100, sada će biti imenovane.
Zamoljeni smo da pošaljemo svoje predloge za nazive ulica.
Propozicije su  sledeće. Predlažu se znamenite ličnosti, događaji, spomenici i pojmovi iz oblasti kulture Grada Novog Sada, AP Vojvodine, Rep.Srbije, kao i univerzalnog kulturnog nasleđa.

-         Moguće je predložiti pojam ili ličnost isključivo iz oblasti umetnosti, nauke, kulture

-         Taj pojam ili ličnost mogu biti od lokalnog, nacionalnog ili univerzalnog značaja

-         Moguće je predložiti samo ličnosti koje više nisu žive

-         Obrazloženje predloga se sastoji samo iz kratke biografije ili opisa određenog pojma koji se predlaže

-         Ne predlažu se lokaliteti kojima se daje naziv, već samo sam naziv, koji Komisija onda dodeljuje nekom lokalitetu

 
Molim vas, pošaljite svoje predloge. Trebalo da bude dodata i biografija ličnosti, prikaz ili objašnjenje događaja...
 

DODELJENA NAGRADA NAJBOLJEM MLADOM GLUMCU NA 68. FESTIVALU ZPPV U ZRENJANINU

 

Na 68. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, koji je održan od 23-29.aprila 2018. Godine u NP “Toša Jovanović“ u Zrenjaninu nagrada mladom glumcu, koju dodeljuje Savez dramskih umetnika Vojvodine, na osnovu jednoglasne odluke žirija dodeljena je Dušanu Vukašinoviću za ulogu Jakše u predstavi ”Anika i njena vremena”, inspirisanoj pripovetkama Iva Andrića, u režiji Ane Đorđević i u izvođenju Srpskog narodnog pozorišta.

Odluka je donesena jednoglasno. Čestitamo mladom kolegi. Želimo mu uspeh u daljoj karijeri i pregršt nagrada. 

U Zrenjaninu, 29.04.2018.

 

 

 

U Gradskoj kući u Zrenjaninu dodeljene nagrade najboljima na 68. FPPV-u

 

 

 

Pozorište će ostati i opstati

 

U pozorištima širom sveta 27. mart obeležava se kao Svetski dan pozorišta, koji svake godine čitanjem poruka istaknutih pozorišnih radnika podseća javnost na snagu izvođačkih umetnosti i umetničkog stvaralaštva.

 

„Značenje reči drama potiče od grčkog „dran“ što znači „raditi, činiti”. Reč teatar potiče iz grčkog „Theatron“, što doslovno znači „mesto viđenja“. Ne samo mesto gde gledamo nego gde vidimo, shvatamo i razumemo.“

Upravo u ove tri rečenice, koje je napisao ovogodišnji autor poruke za Svetski dan pozorišta Sajmon Mekbarni, satkana je čitava filozofija i svrha teatra kao društvene tekovine.

 

Svetski dan pozorišta pokrenuo je Međunarodni teatarski institut ITI, koji organizuje pisanje svetske poruke. Autor ovogdišnje poruke je Britanac Sajmon Mekbarni, glumac, pisac, reditelj i sаosnivač pozorišta „Théâtre de Complicité“.

 

     

 

SajmonMekbarni (Simon McBurney)
Ujedinjeno Kraljevstvo

 

Poruka za Svetski dan pozorišta 2018 – Evropa

  

Sajmon Mekbarni, Ujedinjeno Kraljevstvo
Glumac, pisac, reditelj i sаosnivač pozorišta „Théâtre de Complicité“

 

Na manje od kilometar od Kirenajske obale u severnoj Libiji nalazi se ogromno kameno sklonište. 80 metara široko i 20 metara visoko. Na lokalnom dijalektu zove se Hauh Fteah.

Testom utvrđivanja starosti pomoću ugljenika iz 1951, ovde je utvrđeno postojanje neprekidnog ljudskog prisustva pre najmanje 100.000 godina. Među iskopanim artefaktima bila je i frula od kosti, koja datira negde između 40.000 i 70.000 godina pre nove ere. Kada sam kao dečak čuo za to, upitao sam oca – „Imali su muziku?“ Nasmejao se. „Kao i sve druge ljudske zajednice.“ On je bio preistoričar rođen u Americi, prvi koji je učestvovao u iskopavanja u Huah Fteahu. 

Velika mi je čast i zadovoljstvo što sam evropski predstavnik na ovogodišnjem Svetskom danu pozorišta.

Moj prethodnik, veliki Artur Miler, 1963. godine rekao je da se nad svetom opasno nadvija pretnja nuklearnog rata: „U vremenima kada su ruke diplomatije i politike tako kratke i nejake, delikatan ali nekada dalekosežan domet umetnosti mora da ponese teret toga da na okupu održi ljudsko društvo.“

Značenje reči drama potiče od grčkog „dran“ što znači „raditi, činiti“... reč teatar potiče iz grčkog, „Theatron“, što doslovno znači „mesto viđenja“. Ne samo mesto gde gledamo nego gde vidimo, shvatamo, razumemo. Pre 2.400 godina Poliklet Mlađi projektovao je veliko pozorište u Epidaurusu. Sa auditorijumom koji prima 14.000 gledalaca, zapanjujuća je čudesna akustika u otvorenom prostoru. Šibica upaljena na sredini pozornice može se čuti u celom auditorijumu sa 14.000 mesta. Kao što je bilo uobičajeno u grčkim pozorištima, iza glumaca se video i pejzaž. Tako se, istovremeno, spajalo ne samo više prostora, prostor zajednice, pozorišta i prirodnog sveta, nego su se spajala i sva vremena. Kako su predstave prizivale u sadašnjost mitove iz prošlosti, mogli ste se, iznad pozornice, zagledati u ono što će postati vaša konačna budućnost. Priroda.

Jedno od najupečatljivijih otkrića rekonstrukcije Šekspirovog Glob teatra u Londonu takođe ima veze sa onim što vidimo. Ovo otkriće ima veze sa svetlom. I pozornica i auditorijum jednako su osvetljeni. Izvođači i publika mogu da vide jedni druge. Uvek. Gde god pogledaš, vidiš ljude. A jedna od posledica je i to što nas ovo podseća da veliki monolozi, recimo Hamleta ili Magbeta, nisu tek intimna promišljanja, nego javna razmatranja.

Živimo u vremenima kada je teško jasno videti. Okruženi smo sa više fikcije nego u bilo kom drugom trenutku istorije ili praistorije. Svaka „činjenica“ može se osporiti, svaka anegdota polaže pravo na našu pažnju kao „istina“. Naročito nas jedna fikcija neprekidno okružuje. Ona koja teži da nas odvoji. Od istine. I jedno od drugog. Da smo odvojeni. Narodi od naroda. Žene od muškaraca. Ljudi od prirode.

Ali jednako kao što živimo u vremenima podela i fragmentacije, živimo i u vremenima ogromnog pokreta. Više nego u bilo kom trenutku u istoriji, ljudi su u pokretu; često bežeći; hodajući, plivajući po potrebi, migrirajući; po celom svetu. A to je tek početak. Odgovor je, kao što znamo, da se zatvore granice. Podignu zidovi. Da se isključi. Izoluje. Živimo u svetskom poretku koji je tiranski, gde je ravnodušnost valuta, a krijumčarska roba nada. Deo te tiranije je i u kontroli ne samo prostora nego i vremena. Vreme u kojem živimo zazire od sadašnjosti. Koncentriše se na nedavnu prošlost i blisku budućnost. Nemam to. Kupiću ovo. Sada, kad sam to kupio, treba mi sledeća... stvar. Daleka prošlost se briše. Budućnost nema značaja.

Mnogo je onih koji kažu da pozorište neće ili ne može to da promeni. Ali pozorište neće otići. Zato što je pozorište mesto, rekao bih, utočište, gde se ljudi okupljaju i odmah formiraju zajednice. Kao što smo oduvek činili. Sva pozorišta su iste veličine kao prve ljudske zajednice od 50 do 14.000 duša. Od nomadske špilje do trećine stare Atine.

Upravo zbog toga što pozorište postoji samo u sadašnjosti, ono čini izazov ovom pogubnom viđenju vremena. Pozorište se uvek bavi sadašnjim trenutkom. Njegovo značenje gradi se u zajedničkom činu između izvođača i publike. Ne samo ovde nego i sada. Bez čina izvođača, publika ne bi mogla da veruje. Bez verovanja publike, predstava ne bi bila celovita. Smejemo se u istom momentu. Ganuti smo. Zadržavamo dah ili iznenađeni ostajemo bez reči. I u tom trenutku, kroz dramu, otkrivamo najdublju istinu: ono što smo smatrali najintimnijom granicom između nas, granica naše lične svesti, takođe je bez granica. Ona je nešto što delimo sa drugima.

I ne mogu da nas spreče... svake večeri. Svake večeri će se ponovo okupiti glumci i publika. I ponovo će se odigrati ista drama. Po rečima pisca Džona Bergera, „Duboko u prirodi pozorišta je osećaj ritualnog povratka“, a upravo zbog toga je ono oduvek umetnička forma bezdomnika, što mi zapravo jesmo zbog tog rastakanja našeg sveta. Gde god ima izvođača i publike, igraće se priče koje se ne mogu ispričati nigde drugde, bilo da govorimo o operskim i pozorišnim kućama naših velikih gradova, ili kampovima u koje su se sklonili migranti i izbeglice u severnoj Libiji i širom sveta. Uvek ćemo biti povezani, kao zajednica, u ovom ponovnom odigravanju.

A da smo u Epidaurusu, mogli bismo da podignemo pogled i vidimo kako nam je to zajedničko sa širim krajolikom. Da smo uvek deo prirode i ne možemo od nje pobeći, kao što ne možemo pobeći ni sa ove planete. Da smo u Glob teatru, videli bismo kako se naizgled intimna pitanja postavljaju svima nama. A da držimo u rukama kirenajsku frulu staru 40.000 godina, razumeli bismo da su prošlost i sadašnjost nerazdvojne – lanac ljudske zajednice nikad ne mogu raskinuti tirani i demagozi.

 

Sa engleskog prevela Lidija Kapičić

 

 

 

 

 

 

Biografija


Sajmon Mekbarni, rođen u Kembridžširu 1957. Engleski glumac, pisac i reditelj. Posle studija engleske književnosti na Univerzitetu Kembridž, usmerava svoju pažnju na pozorište i upisuje studije na Međunarodnoj pozorišnoj školi „Žak Lekok“ (l´École Internationale de Théâtre Jacques Lecoq) u Parizu.

Godine 1983. saosnivač je pozorišta „Théâtre de Complicité“ u Londonu i odmah počinje da ga koristi kao platformu na kojoj je sve što je naučio o pozorištu pretočio u praksu. To je postigao režirajući najpoznatije produkcije ove kompanije: Mnemonik (Mnemonic, 1999), Slon iščeznu (The Elephant Vanishes, 2003), Pseće srce (A Dog’s Heart, 2010), Majstor i Margarita (The Master and Margarita, 2011).

Pored ovih rediteljskih uspeha, Sajmon Mekbarni je 2007. napisao i režirao Broj koji nestaje (A Disappearing Number), priču o saradnji između britanskog matematičara i indijskog naučnika. Ova je predstava obišla svet. Osim toga, 2009. pomogao je u konceptualizaciji i režiranju prodstave Shun-kin u produkciji pozorišta Komplisite, koja je nastala na osnovu tekstova japanskog autora Đunićira Tanizakija.

Komplisite važi za pozorište koje u velikoj meri odslikava teorijsko i akademsko shvatanje pozorišta Sajmona Mekbarnija. Poznato je i po osobenom pozoršnom stilu, koji akcentuje snažne, telesne, poetske i nadrealne prizore, čime dijalog na sceni poprima diskretnu notu spektakla. Projekti ove trupe obilaze svet nailazeći na velike pohvale.

Njegovo stvaralaštvo nagrađeno je mnogim priznanjima: 1998, Nagrada „Lorens Olivije“ (Laurence Olivier Award) za najbolju koreografiju za postavku Kavkaskog kruga kredom; 1999. i 2007. nagrada Kruga pozorišnih kritičara za Mnemonik i Broj koji nestaje; 2005. stiče titulu OBE (Oficir Reda britanskog carstva).

Osim u pozorištu, Sajmon Mekbarni radi kao glumac i pisac kako za film tako i za televiziju.

 

Savez dramskih umetnika Vojvodine, Pozorisni trg 1, Novi Sad, 021 452 553, sduv@orion.rs