
„Млади новосадски глумац Страхиња Бојовић упустио се у вишеструко ризичну позоришну авантуру и, одмах да кажемо, остварио резултат вредан поштовања.
Најпре, усудио се да пред публику изађе сам, што је потез на који се тешко одлучују и ветерани сцене, а потом је, не зазирући ни од списатељског ауторитета (и свих контроверзи које га прате) какав је Александар Поповић, ни од ауторитета његових досадашњих сценских тумача, врло самосвесно одлучио да „буде другачији“.
Познато и – као ретко које дело овог писца – углавном врло успешно постављано на сцену – од антологијске поставке Љубише Ристића, до оних Бранка Плеше и Нинослава Шћепановића – „Љубинко и Десанка“, Страхиња Бојовић је преточио у монодрамски, условно кабаретски, сценски идиом под насловом „Љубинко“. Остали ликови: Десанка и Август, били су тек музичке партитуре које је, уживо, изводио познати новосадски бенд УМТ.
У оваквом поступку, у којем је до апсурда доведен хипертрофирани језик Александра Поповића и у којем је оно мелодрамско у Поповићевом комаду препознато као „кабаретско“, а менталитетско као универзално, постало је, више но икад, јасно да је пишући „Љубинка и Десанку“ Александар Поповић заправо написао нашу верзију „Чекајући Годоа“.
Монолошки вербални исказ у „дијалогу“ с музиком, духовито и потресно у исти мах, подвлачио је сва битна значења Поповићевог комада, од усамљености, чежње за комуникацијом и љубављу, до фамозног „чекања“ онога који никако већ једном да дође.
Изводећи свој „плес на киши“ (све време, по ауторовим индикацијама, пада киша) која се, попут осталих протагониста такође оглашавала само звуком, Страхиња Бојовић је био и физички и вербално жовијалан, духовит, забаван, смешан и тужан, чак трагичан кловн, изгубљен мали човек, празних џепова и празног стомака, жељан емпатије, пружене руке и сродне душе.
Представа „Љубинко“ ће бити на редовном репертоару Српског народног позоришта, на чијој је камерној сцени првог дана ове седмице премијерно и изведена, а овај текст нека буде схваћен као препорука с три звездице.“
ДНЕВНИК
Д. Николић
19. октобар 2005.
