• ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

  • ...

SAVEZ
DRAMSKIH
UMETNIKA
VOJVODINE

Три рефлектора, представа и – страст

Са глумцем Српског народног позоришта Југославом Крајновим први пут сам разговарао када ми је ономад, још као студент легендарног Бранка Плеше, са целом класом био гост у емисији “Културни клуб” на блаженопочившем Спин радију.

 Безмало две деценије касније пијуцкамо кафу као стари пријатељи и причамо о награди, коју су он и његова колегиница (и супруга) Сања Ристић Крајнов освојили недавно у Тополи на Фестивалу дуо драме. Њихово извођење “Мушке ствари” Франца Ксавера Креца једногласном одлуком жирија освојило је Гран при фестивала!

–  Уз редитеља Душана Петровића, а у копродукцији Позоришта младих, Удружења драмских уметника Војводине и Културног центра из Кумана, урадили смо ову представу с великом љубављу. Баш је негујемо, а имам утисак и да заиста добро комуницира с публиком. Она је на сталном репертоару Мале сцене Позоришта младих, а играли смо је протеклог лета и по читавој Војводини под окриљем пројекта „Упалимо рефлекторе”, који је подржао Покрајински секретаријат за културу – прича ми Југослав.

Питам га за реакције на које је „Мушка ствар”, која прати развој мушко-женских односа у различитим животним периодима, наилазила у Беочину, Мокрину, Куману, Врднику, Жабљу...

– У свим тим срединама су нас лепо дочекали, по правилу је била препуна сала... И баш се осећала добра енергија, која је онда и нама давала импулс више, а поготово је задовољство било видети људе како из позоришта излазе насмејани, добро расположени... Нажалост, чињеница је да су многа места по Војводини добрано културно запостављена, а тамо су итекако жељни не само позоришних представа, него и књижевних вечери, изложби... Испада, међутим, да код нас све мора да се догађа у Новом Саду, евентуално Суботици, Зрењанину, Кикинди, Сомбору... а да другде, поготово у мањим местима, увече треба да живе једино кафане. Диљем Војводине постоје сјајни простори, домови културе који су запуштени, затворени, хладни, у којима зими јесте тешко играти – али лети они итекако могу да оживе. Потребна су само три рефлектора, представа и страст.

Наводи Југослав да је и његов колега са класе, такође глумац Српског народног позоришта Милован Филиповић, у сличној театарској мисији такође овог лета обишао круг по Војводини са својом трупом.

– Сигурно да ћемо и следећег лета направити нешто слично, с неким новим пројектом. Разумљиво, при томе треба водити рачуна да те представе буде приступачне, а не да се инсистира на неким експериментима или перформансима намењеним уском кругу. Уосталом, све су прилике да ћемо ми и генерално у догледној будућности бити принуђени да се оријентишемо на пројекте који, наравно, неће заостајати по уметничком квалитету, али ће се кретати унутар малих форми, са два-три глумца. Јер, какво је време дошло и нигде нема новаца, а камоли у култури, радићемо, да цитирам једног колегу, „ансамбл представе – од шест глумаца”.

Југослав Крајнов је пре две вечери имао премијеру и представе за децу „Похвала снегу” Стевана Пешића у режији Драгослава Шиље Тодоровића, реализовану под окриљем Новосадског новог театра, који делује у позоришној сали Гимназије “Лаза Костић”.

– Још један мој колега с класе, Љубиша Милишић, који води Новосадски нови театар, годинама у сарадњи са директором Гимназије Вукашином Лазићем ради на пројекту афирмације тог сјајног простора у „Лази”. За сада су то само представе за децу, али од октобра ће заживети и вечерња сцена, а недавно је ННТ ушао и у Удружење професионалних позоришта Војводине, што је велика ствар за Нови Сад – да је наш град добио још један заиста озбиљан театар .

Питам на крају Југослава како успева да помири обавезе у својој матичној кући, СНП-у, где игра у десетак представа, и гостовања у Позоришту младих, зрењанинском Народном позоришту „Тоша Јовановић”, Народном позоришту у Суботици и сада Новосадском новом театру...

– Кад уђем у неко позориште, прво питам који је град и која представа (смех). Шалу на страну, организатори тих позоришта су стално на вези, координација иде без проблема, а за неки термин се понекад и сам изборим. Али, у сваком случају, за сада све добро функционише. И признајем да ми је драго што сам у прилици да играм у свим тим позориштима.

Мирослав Стајић, Дневник, 30. септембар 2014.

Savez dramskih umetnika Vojvodine