Sa glumcem Srpskog narodnog pozorišta Jugoslavom Krajnovim prvi put sam razgovarao kada mi je onomad, još kao student legendarnog Branka Pleše, sa celom klasom bio gost u emisiji “Kulturni klub” na blaženopočivšem Spin radiju.
Bezmalo dve decenije kasnije pijuckamo kafu kao stari prijatelji i pričamo o nagradi, koju su on i njegova koleginica (i supruga) Sanja Ristić Krajnov osvojili nedavno u Topoli na Festivalu duo drame. Njihovo izvođenje “Muške stvari” Franca Ksavera Kreca jednoglasnom odlukom žirija osvojilo je Gran pri festivala!
– Uz reditelja Dušana Petrovića, a u koprodukciji Pozorišta mladih, Udruženja dramskih umetnika Vojvodine i Kulturnog centra iz Kumana, uradili smo ovu predstavu s velikom ljubavlju. Baš je negujemo, a imam utisak i da zaista dobro komunicira s publikom. Ona je na stalnom repertoaru Male scene Pozorišta mladih, a igrali smo je proteklog leta i po čitavoj Vojvodini pod okriljem projekta „Upalimo reflektore”, koji je podržao Pokrajinski sekretarijat za kulturu – priča mi Jugoslav.
Pitam ga za reakcije na koje je „Muška stvar”, koja prati razvoj muško-ženskih odnosa u različitim životnim periodima, nailazila u Beočinu, Mokrinu, Kumanu, Vrdniku, Žablju…
– U svim tim sredinama su nas lepo dočekali, po pravilu je bila prepuna sala… I baš se osećala dobra energija, koja je onda i nama davala impuls više, a pogotovo je zadovoljstvo bilo videti ljude kako iz pozorišta izlaze nasmejani, dobro raspoloženi… Nažalost, činjenica je da su mnoga mesta po Vojvodini dobrano kulturno zapostavljena, a tamo su itekako željni ne samo pozorišnih predstava, nego i književnih večeri, izložbi… Ispada, međutim, da kod nas sve mora da se događa u Novom Sadu, eventualno Subotici, Zrenjaninu, Kikindi, Somboru… a da drugde, pogotovo u manjim mestima, uveče treba da žive jedino kafane. Diljem Vojvodine postoje sjajni prostori, domovi kulture koji su zapušteni, zatvoreni, hladni, u kojima zimi jeste teško igrati – ali leti oni itekako mogu da ožive. Potrebna su samo tri reflektora, predstava i strast.
Navodi Jugoslav da je i njegov kolega sa klase, takođe glumac Srpskog narodnog pozorišta Milovan Filipović, u sličnoj teatarskoj misiji takođe ovog leta obišao krug po Vojvodini sa svojom trupom.
– Sigurno da ćemo i sledećeg leta napraviti nešto slično, s nekim novim projektom. Razumljivo, pri tome treba voditi računa da te predstave bude pristupačne, a ne da se insistira na nekim eksperimentima ili performansima namenjenim uskom krugu. Uostalom, sve su prilike da ćemo mi i generalno u doglednoj budućnosti biti prinuđeni da se orijentišemo na projekte koji, naravno, neće zaostajati po umetničkom kvalitetu, ali će se kretati unutar malih formi, sa dva-tri glumca. Jer, kakvo je vreme došlo i nigde nema novaca, a kamoli u kulturi, radićemo, da citiram jednog kolegu, „ansambl predstave – od šest glumaca”.
Jugoslav Krajnov je pre dve večeri imao premijeru i predstave za decu „Pohvala snegu” Stevana Pešića u režiji Dragoslava Šilje Todorovića, realizovanu pod okriljem Novosadskog novog teatra, koji deluje u pozorišnoj sali Gimnazije “Laza Kostić”.
– Još jedan moj kolega s klase, Ljubiša Milišić, koji vodi Novosadski novi teatar, godinama u saradnji sa direktorom Gimnazije Vukašinom Lazićem radi na projektu afirmacije tog sjajnog prostora u „Lazi”. Za sada su to samo predstave za decu, ali od oktobra će zaživeti i večernja scena, a nedavno je NNT ušao i u Udruženje profesionalnih pozorišta Vojvodine, što je velika stvar za Novi Sad – da je naš grad dobio još jedan zaista ozbiljan teatar .
Pitam na kraju Jugoslava kako uspeva da pomiri obaveze u svojoj matičnoj kući, SNP-u, gde igra u desetak predstava, i gostovanja u Pozorištu mladih, zrenjaninskom Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”, Narodnom pozorištu u Subotici i sada Novosadskom novom teatru…
– Kad uđem u neko pozorište, prvo pitam koji je grad i koja predstava (smeh). Šalu na stranu, organizatori tih pozorišta su stalno na vezi, koordinacija ide bez problema, a za neki termin se ponekad i sam izborim. Ali, u svakom slučaju, za sada sve dobro funkcioniše. I priznajem da mi je drago što sam u prilici da igram u svim tim pozorištima.
Miroslav Stajić, Dnevnik, 30. septembar 2014.