Белешка о једној представи
Комад Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића Небески одред (настао у копродукцији Српског народног позоришта и Савеза драмских уметника Војводине) јасно, оштро и сугестивно показује једну од најмрачнијих страна Другог светског рата, али и човекове природе, при том ревалоризујући сва позната питања која се тичу живота, људскости и слободе.
Живот у логору мери се данима који сужња деле од слободе. Или смрти? По коју цену сазнање о блиској смрти мотивише човека да планира бекство, или да се по сваку цену бори за макар још један дан живота? Управо о таквом тешком логорашком животу, временски ограниченог трајања на 90 дана, о таквом проживљавању које потире сва сећања на пређашњи живот логораша, уверљиво драмски уобличавају веома млади глумци у представи коју је 29. новембра ове године публика стојећи дуго аплаудирајући одушевљено поздрављала, пљескањем награђујући и амбициозан редитељски подухват Мие Кнежевић, те ауторског тима – сценографија Миљена Вучковић, костими Миа Кнежевић, дизајн светла Никола Маринков – те сјајни глумачки ансамбл: Марко Савковић – Муселман, Данило Миловановић – Човек под капом, Стефан Јуанин – Полен, Димитрије Динић – Зелени, Дејан Карлечик – Франс, Угљеша Спасојевић – Серб, Владимир Максимовић – Греко, Александар Милковић – Рус, Милош Војновић – Оберштрумбанфирер, Иван Нинчић – Рапортфирер, Бранислав Јерковић – Ађутант, Младен Вуковић – Стрељани и Бранко Лозо – Добошар).
Из краћих монолошких и дијалошких реплика наслућујемо чиме су се логораши бавили у животу који је претходио депортацији у Аушвиц, а били су: професор, вајар, писар, верски п(р)освећеник, уметник свог заната, образован и паметан човек. Дакле, били су представници професија које сублимирају све оно што указује на хуманост и опстанак човечанства. Но, све те професије имају смисaо једино када се остварују у слободи. Без ње логораши престају да буду људи и само су жива бића вођена прималним поривима и борбом за опстанак која брише прошлост а властита сећања претвара у кошмар.
Група од осам логораша, задужених да спаљују своје сапатнике, има привилегију да, за разлику од осталих заточеника Аушвица, обитава у топлом. Но топлота потиче од пећи крематоријума, која их непрестано подсећа на посао који обављају, но и на судбину која их неминовно чека, јер њихов задатак је временски ограничен, а то им је унапред саопштено.
У скученом простору у којем клаустрофобију појачава несносна врућина, они обитавају на војничким сандуцима у које урезују „рецке за сваки дан живота“. Црвена светлост из позадине сцене алудира на пећ која је даноноћно врела, а крпе које симулирају њихову одећу скинуте су с несрећника који су завршили у крематоријуму. Све указује на пакао њихове позиције логораша који пристају на све само да би за себе „купили“ један дан живота више. А тај један дан, у њиховом случају, вреди као 5.000 туђих угашених живота у гасној комори.
Драма, дакле, проблематизује тему преображаја људи у животиње који спаљују лешеве, док пепео спаљених непрестано лебди у ваздуху, шта више, тај пепео постаје њихов једини ваздух, меша се с њиховом храном… Удишући пепео и хранећи се њим, они маштају о бекству из логора, но план о бегу ће пре бити њихов покушај проналажења алибија за анималну борбу коју воде, борбу за само још један дан.
Примена смелих и ефектних позоришних поступака (звуци добоша којима започиње драмска радња, издвајање логораша из редова гледалаца, обнаженост, пуцњи, активно учествовање гледалаца у спровођењу до Камерне сцене Српског народног позоришта, напади кашља логораша и борба за сваки удах, „жмиркање“ ионако пригушеног светла које је изазвано променом електричног напона када логораш, бежећи, наилази на смртоносну електричну ограду, или је пак спасоносна као за Серба који свесно хрли у смрт, аутистичност Муселмана у другом делу представе, психотична понашања логораша, шамарање, потчињавање…) указује на огољеност и обесмишљеност оваквог „живота“.
Публика се намах нађе у ситуацији да промишља слободу као комплексни феномен који данас олако доживљавамо, или је једноставно подразумевамо као нешто сасвим природно. Но, да ли је она уистину подразумевајућа?
И. Илић
29. новембра 2016.
Нови Сад