Žiri u sastavu:
- Dragana Varagić, predsednica žirija
- Vladislava Fekete
- Smiljka Seljin
8. april 2017, Novi Sad
Nakon odgledanih 12 predstava u zvaničnoj konkurenciji doneo je odluku da se Nagrada mladom glumcu (nagradu dodeljuje Savez dramskih umetnika Vojvodine) – dodeli Suzani Lukić za ulogu Lolite – devojčice u predstavi Ždrelo Žanine Mirčevske, Narodno pozorište Kikinda, u režiji Snežane Trišić.
(Odluka je doneta jednoglasno.)
Suzana Lukić, Lolita u predstavi ’’Ždrelo’’ NP Kikinda: Pokrenimo moždane vijuge
Kako si reagovala na tekst ’’Ždrelo’’ Žanine Mirčevske, koji, iako je višeslojan, aktuelan i kritičan, ’’ne igra na prvu loptu’’, na jednu metaforu o najnižim ljudskim osobinama i problemima savremenog društva?
Volim ovakvu vrstu teksta. Ne dopadaju mi se tekstovi koji vas kupuju pri prvom čitanju. Odrastala sam uz tekstove Milene Marković, ako već govorimo o savremenim dramskim piscima koji pripadaju toj vrsti dramske literature. Kada sam pričitala ’’Ždrelo’’, po preporuci rediteljke Snežane Trišić, u koju imam bezgranično poverenje, bez dileme sam pristala da radim na predstavi. Nisam ni jednog trenutka posumnjala da li ćemo moći da uradimo predstavu, nego sam se jedino pitala: gde ćemo i šta ćemo da radimo?
Koliko je današnja publika spremna da se suoči sa najgorim ljudskim osobinama: pohlepom, gramzivošću, zlostavljanjem, silovanjem, pobunom, otimačinom, interesima i ostalim mračnim porivima, u vremenu kada je izbombardovana tra-la-la sadržajima?
Kao glumica se bavim angažovanim teatrom. Angažovana sam u predstavama Andraša Urbana i Snežane Trišić – reditelja koji obrađuju probleme i teme o kojima si me pitao. Smatram da je osvešćivanje publike veoma važno, bez obzira da li je reč o našem mikrokosmosu ili o nekom važnom globalnom problemu. Nemam snage za predstave koje nikoga u sali ne iniciraju i ne pokreću. Ne smatram da pozorište pokreće, niti može da promeni svet, ali može da doprinese pokretanju moždanih vijuga.
’’Ždrelo’’ nas nagoni na sopstveno i društveno preispitivanje. Kada je pravi momenat za to? Da li je potrebno da dotaknemo dno i da, kao u predstavi, odigramo čuvenu hamletovsku scenu sa lobanjom?
To je pitanje svakodnevnog procesa, vaspitanja i naših karaktera. Na to utiču i oni koji nas okružuju, koji nas čuvaju kako ne bismo potpuno zastranili. Čak i situacija u kojoj se trenutno nalazimo može da nam da krila kako bismo uspeli da se izdignemo iz svega što je loše. Naša predstava govori o veoma ekstremnom primeru čoveka koji je pojeo sve, pa čak i svoje ime. Moja Lolita-devojčica ima jednu repliku u kojoj se kaže : ’’Šta sve čovek može da uradi ako ima novac, a šta ako ima moć?’’ Lepo je biti bogat i moćan, ali su to varljive kategorije, jer kada nisu u pravim rukama – mogu da donesu veliko zlo.
Radnja predstave se odigrava u šumi koja je zlatna zavesa, kao privid primamljivog modernog sveta u kojem nam se čini da je sve na dohvat ruke, koji nas mami svojim bleštavilom. Kako se ti kao glumica snalaziš u našoj realnoj priči?
Predstava govori i o tome. Nisu svi likovi čisti od početka do kraja. Oni imaju pogrešne motive kada dođu u tu šumu. Ali, to ne znači da neko ko nosi kratku suknju treba da bude silovan, kao što je slučaj sa mojom Lolitom. Živimo u vremenu u kojem bežimo od problema i pronalazimo opravdanja za nepravde koje se nekome dogode.
Vojislav Alimpić