Жири у саставу:
- Драгана Варагић, председница жирија
- Владислава Фекете
- Смиљка Сељин
8. април 2017, Нови Сад
Након одгледаних 12 представа у званичној конкуренцији донео је одлуку да се Награда младом глумцу (награду додељује Савез драмских уметника Војводине) – додели Сузани Лукић за улогу Лолите – девојчице у представи Ждрело Жанине Мирчевске, Народно позориште Кикинда, у режији Снежане Тришић.
(Одлука је донета једногласно.)
Сузана Лукић, Лолита у представи ’’Ждрело’’ НП Кикинда: Покренимо мождане вијуге
Како си реаговала на текст ’’Ждрело’’ Жанине Мирчевске, који, иако је вишеслојан, актуелан и критичан, ’’не игра на прву лопту’’, на једну метафору о најнижим људским особинама и проблемима савременог друштва?
Волим овакву врсту текста. Не допадају ми се текстови који вас купују при првом читању. Одрастала сам уз текстове Милене Марковић, ако већ говоримо о савременим драмским писцима који припадају тој врсти драмске литературе. Када сам причитала ’’Ждрело’’, по препоруци редитељке Снежане Тришић, у коју имам безгранично поверење, без дилеме сам пристала да радим на представи. Нисам ни једног тренутка посумњала да ли ћемо моћи да урадимо представу, него сам се једино питала: где ћемо и шта ћемо да радимо?
Колико је данашња публика спремна да се суочи са најгорим људским особинама: похлепом, грамзивошћу, злостављањем, силовањем, побуном, отимачином, интересима и осталим мрачним поривима, у времену када је избомбардована тра-ла-ла садржајима?
Као глумица се бавим ангажованим театром. Ангажована сам у представама Андраша Урбана и Снежане Тришић – редитеља који обрађују проблеме и теме о којима си ме питао. Сматрам да је освешћивање публике веома важно, без обзира да ли је реч о нашем микрокосмосу или о неком важном глобалном проблему. Немам снаге за представе које никога у сали не иницирају и не покрећу. Не сматрам да позориште покреће, нити може да промени свет, али може да допринесе покретању можданих вијуга.
’’Ждрело’’ нас нагони на сопствено и друштвено преиспитивање. Када је прави моменат за то? Да ли је потребно да дотакнемо дно и да, као у представи, одиграмо чувену хамлетовску сцену са лобањом?
То је питање свакодневног процеса, васпитања и наших карактера. На то утичу и они који нас окружују, који нас чувају како не бисмо потпуно застранили. Чак и ситуација у којој се тренутно налазимо може да нам да крила како бисмо успели да се издигнемо из свега што је лоше. Наша представа говори о веома екстремном примеру човека који је појео све, па чак и своје име. Моја Лолита-девојчица има једну реплику у којој се каже : ’’Шта све човек може да уради ако има новац, а шта ако има моћ?’’ Лепо је бити богат и моћан, али су то варљиве категорије, јер када нису у правим рукама – могу да донесу велико зло.
Радња представе се одиграва у шуми која је златна завеса, као привид примамљивог модерног света у којем нам се чини да је све на дохват руке, који нас мами својим блештавилом. Како се ти као глумица сналазиш у нашој реалној причи?
Представа говори и о томе. Нису сви ликови чисти од почетка до краја. Они имају погрешне мотиве када дођу у ту шуму. Али, то не значи да неко ко носи кратку сукњу треба да буде силован, као што је случај са мојом Лолитом. Живимо у времену у којем бежимо од проблема и проналазимо оправдања за неправде које се некоме догоде.
Војислав Алимпић