Skoči na sadržaj

gluma

Jasna Đuričić

Jasna Đuričić rođena je u Rumi 16. aprila 1966. Srednju muzičku školu završila u Novom Sadu 1985. Završila glumu na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi profesora Branka Pleše 1989. U angažmanu u SNP od 1990. Član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i docent na Akademiji dramskih umetnosti u Novom Sadu.

Uloge u Srpskom narodnom pozorištu
  • Vesele žene Vindzorske i Falstafove scene Vilijama Šekspira (diplomska predstava) – režija Branko Pleša, jun 1989.
  • Mej Lud od ljubavi Sema Šeparda u režiji Egona Savina, 7. maj 1990.
  • Hor Smrt Kuzmana Kapidana Grigora Prličeva u režiji Saše Milenkovskog, 7. maj 1990.
  • Filoforetika Žene u narodnoj skupštini Aristofana u režiji Zorana Ratkovića, 2. februar 1991.
  • Anđelija Među javom i med’ snom Laze Kostića u režiji Radoslava Milenkovića, 11. april 1991.
  • Bosa Očevi i oci Slobodana Selenića (dramatizacija P. Marjanovića) u režiji S. Saletovića, 19. april 1991.
  • Silvija Karver, ljubavnica DŽ. Vašingtona / Ljubavi Džordža Vašingtona Mire Gavrana u režiji S. Saletovića, 15. juna 1991.
  • Prva gospođa / Kad bi Sombor bio Holivud Radoslava Dorića u režiji 28. januara 1992.
  • Cmilja Čudo u Šarganu Ljubomira Simovića u režiji Egona Savina, 26. septembra 1992.
  • Marica Sumnjivo lice Branislava Nušića u režiji Dejana Mijača, 8. oktobar 1994.
  • Simka Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića u režiji Egona Savina, 14. oktobar 1995.
  • Olga Murlin Murlo Nikolaja Koljade u režiji Radoslava Milenkovića, 6. april 1996.
  • Mica Mrešćenje šarana Aleksandra Popovića u režiji Egona Savina, 30. novembar 1996.
  • Jula Pop Ćira i pop Spira Jovana Sterije Popovića u režiji M. Karaxića, 19. april 1997.
  • Margaret Mačka na usijanom limenom krovu Tenesi Vilijamsa u režiji Ljuboslava Majere, 16. januar 1997.
  • Babika, kći Karanfilovih / Pepo iliti Pobuna anđela Andora Silađija u režiji Lasla Babarcija, 24. april 1998.
  • Izabela Mera za meru Vilijama Šekspira u režiji Dejana Mijača, 22. decembra 1998.
  • Lica Oslobođenje Skoplja Dušana Jovanovića u režiji Žanka Tomića, 8. oktobar 2001.
  • Barunica Kasteli / Gospoda Glembajevi Miroslava Krleže u režiji Egona Savina, 26. januara 2002.
  • Fema Pokondirena tikva J. S. Popovića u režiji Ksenije Krnajski, 10. februara 2004.
  • Glumica Greta, stranica 89 Luca Hibnera u režiji Borisa Liješevića, 7. oktobar 2005.
  • Bimbi i dirigentova žena / Stendalov sindrom Terensa Meknelija u režiji Stefana Sablića, 17. novembar 2005.
  • Majka i udovica / Nahod Simeon Milene Marković u režiji Tomija Janežiča, 25. maj 2006.
  • Majka / Ja ili neko drugi Maje Pelević u režiji Kokana Mladenovića, 23. mart 2007.
  • Anđa / Zverinjak Dušana Spasojevića u režiji Borisa Liješevića, 14. septembar 2007.
  • Mala sestra, Alisa, Snežana, Zlatokosa, Palčica, Princeza, Žena, Veštica / Brod za lutke Milene Marković u režiji Ane Tomović, 2008.
  • Morin Folan / Lepotica Linejna Martina Makdone u režiji Borisa Isakovića, 2009.
  • Zoja Denisovna Pelc / Zojkin stan Mihaila Bulgakova u režiji Dejana Mijača, 20. april 2011.
  • Irina Nikolajevna Arkadina / Galeb Antona Pavloviča Čehova u režiji Tomija Janežiča, 26. oktobar 2012.
  • Odisejev pas, Kalipsa, Odisejeva majka / Odisej Gorana Stefanovskog u režiji Aleksandra Popovskog, 22. novembar 2012.
  • Silija Pičam / Opera za tri groša Bertolta Brehta i Kurta Vajla u režiji Tomija Janežiča, 16. jun 2014, Kraljevsko pozorište „Zetski dom” na Cetinju, premijera u SNP-u 2. oktobar 2014.
  • Galina Šekspir u Kremlju Ive Štivičića u režiji Lenke Udovički, 3. avgust 2013, Mali Brion, Tvrđava Minor, Javna ustanova Nacionalni park Brioni, premijera u SNP-u 10. oktobar 2013.
  • Smrt Ivana Iljiča Lava Nikolajeviča Tolstoja u režiji Tomija Janežiča (više uloga), 27. februar 2015.
Nagrade
  • Godišnja nagrada SNP za ulogu Cmilje u predstavi Čudo u Šarganu LJ. Simovića 1993.
  • Sterijina nagrada za ulogu Cmilje u predstavi Čudo u Šarganu LJ. Simovića 1993.
  • Novoustanovljena Nagrada „Pera Dobrinović“ (Statueta) za ulogu Cmilje u predstavi Čudo u Šarganu LJ. Simovića 1992.
  • Nagrada „Miloš Žutić“ za ulogu Cmilje u predstavi Čudo u Šarganu LJ. Simovića 1992.
  • Statueta slobode na Pozorišnim svečanostima u Mladenovcu za ulogu Cmilje u predstavi Čudo u Šarganu LJ. Simovića 1992.
  • Nagrada za najbolju epizodnu ulogu na Sterijinom pozorju, nagrada Večernjih novosti, 1995. za ulogu Marice u predstavi Sumnjivo lice B. Nušića 1995.
  • Nagrada za najbolju žensku epizodnu ulogu na Zemun festu, Gardoš teatar, Zemun 1995. za ulogu Marice u predstavi Sumnjivo lice B. Nušića 1995.
  • Godišnja nagrada SNP za ulogu Simke Adžić u predstavi Putujuće pozorište Šopalović LJ. Simovića 1996.
  • Godišnja nagrada SNP za ulogu Olge u predstavi Murlin Murlo N. Koljade 1997.
  • Nagrada na Festivalu podunavskih zemalja u Bugarskoj za ulogu Olge u predstavi Murlin Murlo N. Koljade 1997.
  • Nagrada „Predrag Peđa Tomanović“ za najbolje glumačko ostvarenje na sceni SNP za ulogu Mice u predstavi Mrešćenje šarana A. Popovića 1998.
  • Medaljon „Ljubiša Jovanović“ na Festivalu „Ljubiša Jovanović“ (Šabac) za ulogu Olge u predstavi Murlin Murlo N. Koljade 1997.
  • Nagrada na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu 1999. za ulogu Izabele u predstavi Mera za meru V. Šekspira.
  • Statueta „Ćuran“, na 33. festivalu „Dani komedije“ u Jagodini, za ulogu Feme u predstavi Pokondirena tikva J. S. Popovića, u režiji Ksenije Krnajski, 2004.
  • Zlatna medalja „Jovan Đorđević“, najviše priznanje SNP-a, 2004.
  • Sterijina nagrada 2007. za ulogu Majke i Udovice u predstavi Nahod Simeon Milene Marković, režija Tomi Janežič, produkcija Srpsko narodno pozorište i Sterijino pozorje.
  • Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta 2009. godine.
  • Nagrada za najbolju žensku ulogu (Brod za lutke) na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, Zrenjanin 2009.
  • Nagrada za izuzetnu glumačku misao i ubedljivu glumačku transformaciju na Joakimfestu u Kragujevcu (Brod za lutke)
  • Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje u predstavama Brod za lutke Šuma blista 2009.
  • Nagrada Radio-televizije Republike Srpske, Teatar fest „Petar Kočić” – Festival različitih tendencija, Banjaluka (Brod za lutke), 2010.
  • Nagrada za partnersku igru na Festivalu glumca u Nikšiću 2010. za predstavu Gretastranica 89 Luca Hibnera u režiji Borisa Liješevića
  • Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje – za ulogu Irine Nikolajevne Arkadine (Galeb), 2013.
  • „Zlatni lovorov vijenac” za najbolje glumačko ostvarenje (Galeb) – 53. MESS, Sarajevo, 2013.
  • Nagrada Udruženja dramskih umetnika Srbije za životno delo – „Dobričin prsten“ za 2014. godinu (nagrada se dodeljuje bijenalno).
  • Nagrada „Žanka Stokić“ kao glumačkoj ličnosti koja je obeležila pozorišni, filmski i TV život Srbije svojom stvaralačkom zrelošću i bogatstvom glumačkog izraza – Narodno pozorište, Večernje novosti i grad Požarevac, 2016.

Rođen 1966. godine. Diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Bore Draškovića 1992. godine predstavom Čekajući Godoa (Vladimir). U angažmanu Drame Srpskog narodnog pozorišta od decembra 1995. Direktor Drame od juna 2001. godine. do juna 2002. Radi na Akademiji umetnosti. Sada je predsednik Upravnog odbora Sterijinog pozorja.

Uloge u Srpskom narodnom pozorištu
  • ALEKSEJ / Murlin Murlo Nikolaja Koljade u režiji Radoslava Milenkovića, 6. april 1995. (Dobio nagrade na: Gardoš festu 1995, Nagradu „Predrag Tomanović“ 1997, nagradu na Festivalu u Banjaluci 1998)
  • PETAR / Pop Ćira i pop Spira Stevana Sremca u režiji Milana Karadžića, 19. april 1997.
  • FILIP TRNAVAC / Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića u režiji Egona Savina, 14. septembar 1995. Zamenio Radoslava Milenkovića od septembra 1996.
  • ĐORĐE / Laki komad Nebojše Romčevića u režiji Egona Savina, 11. oktobar 1997. (Za ulogu Đorđa dobio je Godišnju nagradu SNP, 28. mart 1998)
  • BRIK / Mačka na usijanom limenom krovu Teseni Vilijamsa u režiji Ljuboslava Majere, 19. januar 1998. (Za ulogu Brika dobio je Nagradu na Susretu vojvođanskih pozorišta u Sremskoj Mitrovici, aprila 1998)
  • VOLUJAR / Pepo iliti Pobuna anđela Andora Silađija u režiji Lasla Babarcija, 24. aprila 1998.
  • ANĐELO / Mera za meru Vilijama Šekspira u režiji Dejana Mijača, 22. decembar 1998. (Godišnja nagrada 1999. za Dan SNP; Nagrada na Susretu vojvođanskih pozorišta 1999, Nagrada “Predrag Peđa Tomanović”)
  • GEORGIJE / Oslobođenje Skoplja Dušana Jovanovića u režiji Žanka Tomića, 8. oktobar 2001.
  • LEONE / Gospoda Glembajevi Miroslava Krleže u režiji Egona Savina, 26. januar 2002.
  • DR MARKO BIKAR / Ravangrad Đorđa Lebovića u režiji Dejana Mijača, decembar 2002.
  • SAVA TEKELIJA u drami Tekelija Petra Grujičića u režiji Dušana Petrovića, 2004.
  • REDITELJ / Greta Luca Hibnera u režiji Borisa Liješevića, 7. oktobar 2005.
  • MUŽ / Nahod Simeon Milene Marković u režiji Tomija Janežiča, 25. maj 2006.
  • ON / Ja ili neko drugi Maje Pelević u režiji Kokana Mladenovića, 23. mart 2007.
  • PETAR / Zverinjak Dušana Spasojević u režiji Borisa Liješevića, 14. septembar 2007.
  • ILARION RUVARAC / Je li bilo kneževe večere Vide Ognjenović u režiji autorke, 8. oktobar 2008.
  • PATO DULI / Lepotica Linejna Martina Makdone u sopstvenoj režiji, 20. mart 2009.
  • TIMON / Timon Atinjanin V. Šekspira u režiji Gorčina Stojanovića, 20. oktobar 2010.
  • AMETISTOV / Zojkin stan Mihaila Bulgakova u režiji Dejana Mijača, 4. april 2010?
Nagrade
  • Za ulogu ALEKSEJA u predstavi Murlin Murlo Nikolaja Koljade nagrađen na Gardoš festu 1995, dobio Nagradu „Predrag Tomanović“ 1997, i nagradu na Festivalu u Banjaluci 1998;
  • Za ulogu ĐORĐE u predstavi Laki komad Nebojše Romčevića dobio je Godišnju nagradu SNP;
  • Za ulogu BRIKA u predstavi Mačka na usijanom limenom krovu Tesenija Vilijamsa dobio je Nagradu na Susretu vojvođanskih pozorišta u Sremskoj Mitrovici, aprila 1998;
  • Za ulogu ANĐELA u predstavi Mera za meru Vilijama Šekspira dobio: Godišnju nagrada 1999. za Dan SNP; Nagrada na Susretu vojvođanskih pozorišta 1999, Nagrada „Predrag Peđa Tomanović“ 2000.
  • Sterijina nagrada za ulogu MAKSIMA u predstavi Maksim Crnojević L. Kostića u režiji N. Milivojevića, 2000. u izvođenju Narodnog po pozorišta u Beogradu.
  • Sterijina nagrada 2007. za ulogu Muža u predstavi Nahod Simeon Milene Marković, režija Tomi Janežič, produkcija SNP i Sterijino pozorje, i za ulogu Strahinje u predstavi Odumiranje Dušana Spasojevića, režija Egon Savin, Pozorište Atelje 212.
  • Nagrada za najbolju mušku ulogu na 12. jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu 2007. za predstave Ja ili neko drugi i Odumiranje
  • Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta 2008. godine za uloge u predstavama Ja ili neko drugi, Nahod Simeon i Zverinjak.
  • Nagrada „Raša Plaović“ za ulogu Orgona u predstavi Tartif Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Egona Savina 2008. godine
  • Nagrada „Veljko Maričić“ za ulogu Orgona u predstavi Tartif Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Egona Savina na 16. međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci 2009.
  • Oktobarska nagrada Novog Sada 2009. godine
  • Nagrada za partnersku igru na Festivalu glumca u Nikšiću 2010. za predstavu Greta, stranica 89 Luca Hibnera u režiji Borisa Liješevića

Boris Isaković: Pozorište je magična disciplina

Boris Isaković: Sudbina glumca je čergarenje

Rođen 7. juna 1972. u Zemunu. Diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Petra Banićevića i stalni je član Drame Srpskog narodnog pozorišta.

Uloge u Srpskom narodnom pozorištu
  • Autobiografija Branislava Nušića, u režiji Predraga Štrpca, SNP Novi Sad
  • Šekspir u Kremlju I. Štivičića, u režiji Lenke Udovički, Teatar Ulysses Brioni, Hrvatska
  • Ivanov / Ivanov A. P. Čehova u režiji Predraga Štrpca
  • Nasrtaji na njen život Martina Krimpa u režiji Anđelke Nikolić
  • Zoza / Barbelo, o psima i deci Biljane Srbljanović u režiji Predraga Štrpca
  • Den / Tajni dnevnik Virdžinije Vulf u režiji Milene Pavlović
  • Dobar dečak Milana Markovića u režiji Predraga Štrpca
  • Svinja / Disko svinje E. Volša u režiji Predraga Štrpca
  • Tibalt / Romeo i Julija V. Šekspira u režiji Predraga Štrpca
  • Mesru / Rasprava P. Marivoa u režiji Slađane Kilibarde
  • Ra / Kao da B. Dimitrijević režija P. Štrpca
  • Vojnik / Sveti Georgije ubiva aždahu D. Kovačević u režiji Egona Savina
  • Zubi A. Novaković u režiji P. Štrpca
  • Inspektor Kredok / Najavljeno ubistvo A. Kristi režija K. Krnajski
  • Smrdić/ Rodoljupci J. S. Popović u režiji Sonje Vukićević
  • Beli/ Nakaze B. Španjević u režiji N. Petronje
  • Masni / Šine ili Bog nas pogledao M. Marković u režiji D. Mamule
  • Marato / Dekameron prema motivima Đ. Bokača napisala Ana Đorđević, u režiji Ane Tomović
  • više uloga / Na Drini ćuprija Ivo Andrić, režija i tekst Kokan Mladenović
  • Osmooki / Fortinbras se napio, J. Glovacki, režija N. Zavišić
  • Žutilov / Rodoljupci, J. S. Popović, režija R. Čupić
  • Čiver – Šerif / Veštice iz Salema, Artur Miler, režija i adaptacija Nikita Milivojević
  • Smrdljiva bajka / autor i reditelj: Miroslav Momčilović
  • Tiresija / Antigona 1918, Maja Todorović, režija Milan Nešković
  • Najusamljeniji kit na svetu, Tijana Grumić, režija Zijah A. Sokolović
  • Smederevo 1941, režija i tekst Ana Đorđević
  • Jovanča na putu oko sveta, prema delu Branislava Nušića, režija Zoltan Puškaš
  • Kaliban / Bura, po delu Vilijama Šekspira, režija Kokan Mladenović
  • Adam Katić / Deobe, Dobrica Ćosić, režija Jug Radivojević
  • Travnička hronika, Ivo Andrić, režija i dramatizacija Nikita Milivojević
  • Džon Pierpont Morgan / Tesla izumetnik, tekst i režija Nebojša Bradić
  • Skender / Velimir / Berlinski zid, tekst i režija Željko Hubač
Ostale uloge
  • Dar Milene Đorđević, u režiji Miloša Đorđevića,
  • Bajkoholik Milene Đorđević, u sopstvenoj režiji, Kuća Kralja Petra, Beograd,
  • Kirschgarten (Višnjik) A.P.Čehova, u režiji P. Štrpca (Lopahin), Luzerner Theater Lucern, Švajcarska,
  • Čovek zvani Če Božidara Kneževića (Kabil, rimski legionar),
  • Zločin i kazna F.M. Dostojevskog (Razumihin) u režiji Ivana Cerovića
  • Šest lica traži pisca L. Pirandela (Otac) u režiji Ivana Cerovića
  • Parče noći Đorđa Milosavljevića (Bule) u režiji Gorana Vukelića, Pozorište mladih, Novi Sad
  • Amadeus P. Šefer režija Jovica Pavić (Ventičeli), Narodno Pozorište Subotica
  • Dugi život Kralja Osvalda V. Lukić u režiji N. Šćepanovića (Kralj Osvald), Narodno Pozorište Subotica
  • Europejci Hauvard Barker u režiji Žanka Tomića, Narodno Pozorište Subotica
  • Virus S. Kovačević, Zvezdara teatar, Beograd
  • Marko Kraljević S. Kovačević, BDP Beograd,
  • Radnici umiru pevajući O. Dimitrijević u režiji A. Nikolić (Zoran), BITEF Teatar Beograd
  • Ranjeni orao M. J. Mir-Jam u režiji I. Cerovića (Gojko)
  • Porno B. Knežević u režiji I. Cerovića (Sijamski blizanac)
  • Leptirica M. Glišić (Strahinja)
  • Mali Princ Antoana de Sent Egziperija režija S. Džeparoski (Pilot)
  • The Typists Murray Schisgal u režiji A. Silarda (Muškarac)
  • Commedia dell’Arte u režiji P. Banićevića (Dottore)
  • Prerušeni kompilacija tekstova režija P. Banićević
  • Don Žuan u paklu G. B. Šou režija V. Topalov (Statua)
  • Hamlet all stars režija D. Selaković (Hamlet), Pozorište mladih Novi Sad
  • Deja Vu D. Vitkijevič u režiji M. Tatalovića (Ludak)
  • Banović Strahinja D. M. Mihiz u režiji M. Tatalovića (B. Strahinja)
  • A Clockwork Orange A. Burges u režiji I. Cerovića (Aleks)
  • Edmond D. Mamet u režiji Olje Đorđević (Nigger)
  • Kući LJ. Razumovska u režiji M. Pletel (Ožiljak)
  • Vere i zavere A. Tišma u režiji D. Petrovića
Uloge u filmovima:
  • Ringeraja, scenario i režija Đorđe Milosavljević
  • Kod kuće ,u režiji Nenada Mikalačkog
  • Doručak od papira, u režiji Marka Ružića
  • Ugodno popodne, u režiji D. N. Kraljačić
  • Vir, u režiji Bojana Vuka Kosovčevića (Vodnik-oficir)
  • Vis–a–Vis, u režiji Siniše Galića
Uloge u TV serijama:
  • Folk Dušana Milića (Willy)
  • Vratiće se rode
  • Selo gori, a baba se češlja Radoša Bajića (Inspektor)
Režije:
  • U plamenu strasti I. M. Lalića, 
  • Razvojni put Bore Šnajdera A. Popovića, 
  • Ler Maje Pelević, Crvenkapa A. Popovića, 
  • Nije čovek ko ne umre Velimira Stojanovića, 
  • Lapin Lapin Koline Serou, 
  • Sakati Bili sa Inišmana Martin MekDona, 
  • Bajkoholik Milene Đorđević,
  • TV serija Doktor Delta i Super Dobrica.

Glumac, reditelj, profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i direktor Novosadskog pozorišta-Újvidéki Színház.

Rođen je 23. januara 1961. godine u Novom Kneževcu. Diplomirao je na Akademiji umetnosti, odsek glume, u klasi reditelja Mihalja Viraga. Pored mađarskog, kao maternjeg jezika, tečno govori srpski i konverzacijski engleski. Karijeru je započeo u ansamblu Drame Radio Novog Sada, nakon čega postaje član Novosadskog pozorišta. Bio je član Pozorišta »Szigligeti« u Solnoku, Republika Mađarska od 1991. do 1996. godine a u Radio Televiziji Srbije zaposlio se 1996. godine, kao spiker, paralelno radeći kao asistent na novosadskoj Akademiji umetnosti. Za profesora klase glume na mađarskom jeziku proglašen je 1998. godine a istovremeno je do maja 2002. godine bio i umetnički direktor Novosadskog pozorišta. Od 02. jula 2002. godine direktor je ove pozorišne kuće.

Glumačka ostvarenja
  • Neil Simon: Kidaj od svoje žene (Feliks)
  • Woody Allen: Sviraj to ponovo, Sem! (Sem)
  • Oto Tolnai: Konjska balega (Horgoši Hilton Emil)
  • Mihail Bulgakov: Ivan Grozni (Jankin)
  • Molijer: Igrajmo Molijera! (La Thorilliere, Komisar)
  • Laslo Kopecki: Kata Kadar (Đulai)
  • Ištvan Erkenj: Totovi (Tomaji)
  • Henrik Ibsen: Izdajnik (Biling)
  • Ferenc Molnar: Gospodin doktor (Direktor)
  • Ivan Kušan: Čaruga (Miroslav Frankić)
  • Ferenc Molnar; Liliom (Ištvan Kadar)
  • Georg Büchner: Woyzeck (Andres)
  • Ede Tot: Seoska lola (Lajoš)
  • Peter Miler: Tužna nedelja (Jani)
  • Molijer: Amphitryon (Mercur)
  • Bertolt Breht: Prosjačka opera (Tigris Braun)
  • Žigmond Moric: Budi dobar do smrti (Đereš)
  • Friedrich Dürrenmatt: Fizičari (Richard Voss)
  • Pirandelo: Šest lica traže pisca (Direktor)
  • Devet glumca traže pisca – Po motivima drama Hamlet Šekspira i Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi Toma Stoparda (3. glumac, Claudius)
  • Horace McCoy: Konje ubijaju, zar ne? (Rocky)
  • Edmond Rostand: Cyrano de Bergerac (Ragueneau)
  • Medejini krugovi – Rađeno prema delu Euripida (Kreon)
  • Čičkovac – po romanu Nandora Giona «Kormorani se još nisu vratili» (Šandor Gergian)
  • Čehov: Pajac /Platonov/ (Grof Glagoljev)
  • Čehov: Galeb (Dorn)
  • Matei Vişniec: Istorija komunizma prepričana duševnim bolesnicima (Ivan Mikadoj Gamarovski)
  • Maksim Gorki: Na dnu (Satin)
  • Imre Dobozi – Karolj Korognai: Desetar i ostali (Albert)
  • Molijer: Mizantrop (Oronte)
  • Shakespeare: San letnje noći – plesna predstava (Theseus/Oberon)
Rediteljska ostvarenja
  • Ingmar Bergman: Prizori iz bračnog života
  • Slavomir Mrožek: Emigranti
  • Đula Gobi Feher: San anđela
  • Džo Orton: Šta je batler video?
  • Ištvan Erkenj. Mačja igra
  • Mihalj Fazekaš: Ludaš Maći (Salaško pozorište)
  • Pongrac Kačoh – Deže Silađi: Vitez Janoš (Salaško pozorište)
  • Ištvan Erkenj: Košmar
  • Line Knutzon: Vreme se približava
  • Brian Friel: Ples na praznik Lunase
  • Pol Portner: Nakostrešenost
  • Nikolaj Erdman: Samoubica
  • Line Knutzon: Vreme se približava (Narodno pozorište „Čiki Gergelj”, Temišvar, R. Rumunija)
  • Ferenc Molnar: Momci iz ulice Pal (Salaško pozorište)
  • Đerđ Špiro: Prah (Narodno pozorište „Čiki Gergelj”, Temišvar, R. Rumunija)
  • Tibor Zalan: Ameše ostaje (Narodno pozorište Subotica)
  • Eric Emmanuel Schmidt: Diderot, libertinus (Pozorište Petefi, Vesprem, R. Mađarska)
  • Ivan Kušan: Čaruga (Pozorište Šandor Heveši, Zalaegerseg, R. Mađarska)
  • Arni Ibsen: Raj (Narodno pozorište „Čiki Gergelj”, Temišvar, R. Rumunija)
  • Ray Cooney: Par nepar (Salaško pozorište)
  • Ede Sigligeti: Liliomfi (Salaško pozorište)
  • Zoltan Egreši: Portugal
  • Erne Verebeš: Stvaralački pohod
  • Kornel Hamvai: Doba dželata
  • Gogolj: Ženidba
  • Čehov: Višnjik (Narodno pozorište „Čiki Gergelj”, Temišvar, R. Rumunija)
  • Mihail Bulgakov: Majstor i Margarita
Nagrade

2000

  • 50. Festival Vojvođanskih Profesionalnih Pozorišta:
    Ištvan Erkenj: Košmar, reditelj Šandor Laslo – Nagrada za predstavu u celini, nagrada za režiju, nagrada za glumačko ostvarenje Gaboru Nađpalu za ulogu Pištija i Aronu Balažu za ulogu Pištija, celom ansamblu nagrada za najbolji umetnički rad.
  • Dani Ljubiše Jovanovića, Šabac
  • Za glumačko ostvarenje Aronu Balažu za ulogu Pištija u predstavi Košmar, r: Šandor Laslo

2001

  • 51. Festival Vojvođanskih Profesionalnih Pozorišta
    Nagrada za najbolju predstavu u celini dodeljena je predstavi Samoubica Nikolaja Erdmana, u režiji Šandora Lasla, i nagrada za glumačko ostvarenje Atili Mađaru, za ulogu Podsekalnjikova u istoj predstvi.

2006

  • Na Festivalu vangraničnih pozorišta u Kišvardi (R.Mađarske) prema glasanju publike najbolja predstava Brian Friel: Ples na praznik Lunase, u režiji Šandora Lasla.

2011

  • „Nagrada za manjine“ Odeljenja za prekogranične Mađare – R. Mađarska
  • XVII Festival kratkih drama u R. Rumuniji predstava Prah po tekstu Đerđa Špiroa u režiji Šandora Lasla osvojila je nagradu za najbolju predstavu u celini, i nagrada za najbolju glumicu dobila je Enike Sas u istoj predstavi.

Moj Novi Sad: Terezia Figura, glumica Novosadskog pozorišta

Šta je to što volite u Novom Sadu?
Kao rođena Novosađanka dišem sa Novim Sadom, on me ispiriše ceo život, njegova raznolikost, razigranost i prihvatanje svega što malo odudara od normale za mene predstavlja ovaj grad.

Šta ne volite u Novom Sadu?
Nestale su uličice kojima se moglo hodati i razmišljati, opustiti se. Ovi novi, veliki bulevari ubijaju čar ovog grada. Nema ni zelenila onoliko koliko bih želela, gde bih mogla da se zavučem, malo sednem, čituckam, odvedem dete da se igra.

Šta vas nervira i ometa u svakodnevnom životu u gradu?
Svaki dan mi je u neku ruku stresan kada krenem na probu, nikad ne znam koji deo grada će biti skroz prokopan, autobuske trase izmenjene, ili će saobraćaj biti nenormalno spor, uvek se plašim da ću da zakasnim, i to ne svojom krivicom.

Koji vam je omiljeni deo grada?
Dunav, gde nema gužve, saobraćaja, gde je priroda. Kej, samo deo od Studentskog grada do kraja Štranda, Šodroš, Ribarac i Telep, gde sam se pre par godina odselila, mirna uličica gde ne jure automobili, gde se deca još igraju na ulici, naš grund.

Gde volite da budete u gradu?
U pozorištu, Sinagogi… Svejedno da li sam ja na sceni ili navijam za kolege…

S kim volite da provodite vreme u gradu?
Sa mojim sinom, on je razigran kao i ovaj grad i nalazi pregršt zanimljivosti kojima satima ume da se zabavi, a moj zadatak je da njih dvoje bolje upoznam.

Kada biste imali čarobni štapić,šta biste promenili u gradu?
Mentalitet ljudi koji ne poštuju Novi Sad, koji ga prljaju bacajući smeće na asfalt, koji glasno psuju i viču oduzimajući tako nama poštovanje a sebi samopoštovanje.

(Blic, jun 2010. godine)

Aron Balaž

Glumac Aron Balaž, laureat jedne od najvećih glumačkih nagrada u susednoj Mađarskoj

Ako si otvoren – ranjiv si i možeš sve…

Jedna od najznačajnijih nagrada koju u susednoj Mađarskoj može dobiti neki glumac je ona s imenom čuvene mađarske pozorišne dive Mari Jasai. Meseca za nama dobio ju je glumac Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz Aron Balaž i to za godišnji doprinos pozorišnoj umetnosti! Nagradu mu je dodelilo Ministarstvo kulture Republike Mađarske!

U trenutku kada je ovim povodom „Ludus“ zakazao intervju sa njim, Balaž je dobio još jednu nagradu – ovdašnju, za najboljeg glumca na 60. festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, i to za ulogu Njega u predstavi „Pomorandžina kora“ svog matičnog pozorišta.

Kako podnosiš svoje zrele glumačke godine, šta ti donose, više nemira ili staloženosti?
Čini mi se nemira, ponekad mi je neugodno što uvek igram velike uloge, bojim se da ne postanem dosadan, iako se trudim da ne budem… Uvek imam dodatni nemir zbog velike odgovornosti koju osećam prema ulozi, mom pozorištu, kolegama, publici, reditelju, u želji da odgovorim na sva očekivanja i visoke standarde…

Kako vojvođanskom glumcu zvuči tvrdnja ljudi koji imaju kompletan uvid u pozorišnu produkciju u našoj zemlji da je ono što se trenutno pravi u pozorištima Vojvodine najzanimljivije u našoj zemlji? Je li to za uobraziti se ili za zaigrati se još više?
Ne mislim da to ima veze sa regionom, možda smo mi samo bili malo otvoreniji, hrabriji, vredniji, spremniji… Ili smo imali sreću da ljudi koji vode pozorišta u Vojvodini biraju prave ljude koji će raditi sa nama glumcima, pa da se nda podudare mišljenja reditelja i trupa… Možda je zapravo presudno to da su ljudi koji vode pozorišta znali šta njihovi ansambli u datom trenutku mogu i sa kim to mogu da ostvare. I onda se neminovno desi ta alhemija koja donosi dobru predstavu, dobre uloge, publiku…

Da li se u ovim godinama još uvek zanosiš mišlju da glumačke reči s pozorinice imaju uticaja na javnost, da mogu nešto da probude ili sada duboko sumnjaš u to?Ili se glumaček reči samo traže kad zatrebaju političarima u kampanjama?
Nekad mi se čini da imaju a nekad da nemaju. Glumac mora da govori i trudi se da to bude jasno i razgovoretno, istinito, i da se onda nada da će to što govori drugi razumeti. Ja nikako nisam za to da mi budemo glasnici političara, već zdravog razuma, i najbolje je kad to radimo sa scene, a ne sa tribina ili trgova. Sa scene to ima značenje i smisao. Ne znam je li to dovoljno jako, da li se čuje dovoljno glasno. Ne zanosim se ja, ali bih voleo da to ima smisla. Naše predstave „Pomorandžina kora“, i „Čovekova tragedija“ govore o dosta stvari, nadam se da bar nešto od toga navedu bar nekoga da posumnjau u neke svoje zablude

Imate sada u pozorištu radikalno moderno čitanje Madačeve „Tragedije“. Mlada publika je oduševljena. Kako ga ti vidiš s te strane pozornice?
Ja bih voleo da tu našu predstavu vidim kao gledalac, iz publike. Nažalost, to nikada neće biti moguće.

„Pomorandžina kora“ pripada najvišem dometu ovdašnjeg postdramskog teatra, kaže Ana Tasić baš u jednom „Ludusu“. Da li postdramski teatar nudi više glumcu od tzv. konvencionalnog pozorišta?
Istine se mogu izgovoriti na razne načine, u nekom radioničarskom radu, sa dekorom, bez njega, bez reči i uz galamu… Pitanje je da li će to i kako publika čuti i prihvatiti. Ta vrsta pozorišnog rada može u glumcu da probudi radoznalost ali isto tako i nesigurnost, jer nemaš sigurnu, izvesnu bazu na kojoj stojiš, koja ti čuva leđa. Sve može a i ne mora biti. Zato je to uvek na nekoj ivici, uvek je pitanje da li će reditelj naći dobru meru stvari da bi to za publiku bilo razumljivo. Treba čitati komad onako kako osećaš, proniknuti u to šta je pisac rekao, razumeti njegove reči a tumačiti ih u kontekstu ovog vremena. U pozorištu je zapravo fenomenalna ta sloboda interpretacije.

Koje bi teme voleo da igraš?
Važno je ne dozvoliti ljudima da se umrtve, učaure, zacementiraju, da im je svejedno, da su ravnodušni a takvi sve više postaju i to me jako brine i tišti. Voleo bih da otvaramo teme o tome…

Kako se nosiš sa licemerjem u pozorištu?
Ne verujem da ga ima više ili manje nego u drugim profesijama, samo što se mi krećemo u pozorišnim krugovima, bolje i poznajemo, pa nam se čini da ga je tu više. Licemerje i u pozorištu, kao i u životu generalno, dolazi iz zavisti i pohlepe. Ali toga nema kada se bavimo istinski problemima koji se nađu pred nama. Beskompromisno i hrabro. Treba se otvoriti, prepustiti. Ako si otvoren – ranjiv si i možeš sve, a ako si zatvoren niko te ne može dotaknuti ali ni ti ništa ne možeš!

Snežana Miletić
(Ludus,maj 2010)


„Dnevnik“, mart 2010. godine

Kad pomislimo da će biti bolje, opet smo na dnu

Zadatak svakog pozorišta je držanje umetničkog nivoa i njegovo prevazilaženje. Glumac “Novosadskog pozorišta”, dobitnik najznačajnijih priznanja i naš komšija smatra da radi u uglednom teatru, onom čije su vrednosti prepoznali publika i kritičari. Aron Balaž ne želi da priča o politici, smatra da je politici i političarima ionako dato previše pažnje. “Nekada smo govorili o umetnicima, piscima, a sada bi političarima izgleda morali da dodeljujemo “Oskara”, rekao nam je u šali. Naš sagovornik je nedavno dobio prestižnu nagradu “Mari Jasai”, koju dodeljuje mađarsko ministarstvo kulture, a mi smo ga prvo zamolili da čitaocima objasni o kakvom se to priznanju radi.

Dodeljuje se jednom godišnje, 12 ljudi iz oblasti pozorišne umetnosti je dobija. To je jedna od najznačajnijih nagrada u Mađarskoj, koja se od pre nekoliko godina daje na celom mađarskom govornom području, u Erdelju u Rumuniji, Srbiji…

Kada si saznao, šta si prvo pomislio?
To je bilo 4. februara, bio sam u pozorištu. Kada su mi saopštili, svi su bili srećni, a ja sam stajao kao tele. Bio sam zatečen, možda ni sad ne osećam tu odgovornost koju nosi nagrda. Jesam ponosan, prija mi, ali nisam svestan šta ona vuče za sobom.

Zašto je “Roki horor šou” fetiš predstava gej populacije?
Čuo sam za to. Ne znam, ima puno muškaraca, svi su u korsetima, ženskim čarapama, travestiti i sve to. Sigurno zato.

Nema dubljeg konteksta?
Ne, ako gledamo glavni lik, on voli i muškarce i žene (smeh).

Srpsko pozorište u jednoj reči?

I ova pauza govori dovoljno…
(smeh) …raznovrsno!

Puno putuješ, s kojim emocijama se vraćaš u Novi Sad?
Uvek mi je drago vratiti se. Primamljivo je što putovanje pruža ono “drugo”, ljude, režisere, principe rada, to su stvari koje umetnicima uvek trebaju, izazovi. Ipak, ovde su društvo i kolege, to mi pruža mir.

Da li osećaš kandže tranzicije?
O da! Uvek smo bili u stadijumu “dobro, prošlo je loše, sad će bolje”, pa kad to pomislimo, opet budemo na dnu. Imamo samo nadu i uvek čekamo, najmanje četiri godine.

Da li si se devedesetih borio, pobegao, izolovao…?
Kao većina ljudi, probao sam da preživim. Bio sam u Bajmoku, išao u srednju školu, nisu mi ostavile lep trag u duši. Pokušao sam da se izolujem, ali ne može se to izbeći.

Vučeš li rane iz tog perioda?
Čovek se uvek seća lepog, a ne zlog i u duši retko ostaju loše stvari. Bilo je gusto u Novom Sadu za vreme bombardovanja…

Kada si u životu bio u najvećoj dilemi?
Rekoh, čovek se ne seća lošeg…(smeh). Svakodnevno se suočavamo s odlukama, onda je bilo otići ili ne.

Imaš li unutrašnje nemire?
Naravno da imam, ali se trudim da se toga otarasim. Nakupljaju se kada čovek ne uradi nešto, nego odugovlači.

Koristiš ih li kao gorivo za likove koje igraš?
Da, može se tako.

Opiši nam tu alhemiju?
Ako imam neku pobunu u stvarnom životu, pa to ne uradim, imam nemir u duši. Kada mi se pruži prilika da delam na sceni to nije uteha, ali ako je slična situacija čovek može sebi malo da olakša.

Buntovnik si?
Da, u malim stvarima. Sa sobom sigurno.

Najveći gradski i državni problem?
Gradski je izgled. S tim se ne mirim, nije u stilu, ugrožava se stari deo, ne znam ko je dozvolio nove zgrade, grad će ostati bez stila. A državni – kultura u višem smislu. Kultura ljudi, ponašanja i života.

Posle deset godina demokratije, kako dočekuješ obećanja s vrha?
Ne znam, negde ima pomaka ali uvek se zezam da dok naša država uđe u Evropsku uniju, ona će se dotle raspasti. Skoro da nema smisla…

Da li je data reč u Srbiji devalvirala?
Ispostavilo se da je tako, kaže se jedno, a radi se drugo.

Glumio si i na nematernjem, srpskom jeziku, opiši nam to?
Više rada da bi se savladao jezik. Izazovno je, novi ljudi, navike, uticaj, sve to uči.

Da li si postao “širi” glumac?
Imao sam jednu priliku, rekao bih da je izazov kada čovek oseća malo straha, pa ako se dohvati toga, posle bude hrabriji. Što više izazova čovek savlada biće samopouzdaniji, što je u glumi dobra stvar.

Misliš li da bi viši standard vratio ljude u teatar ili je problem dublji, u narušenom sistemu vrednosti?
Ja bih prvo to naveo. Gledao sam u Pešti predstave i radio tamo, oni imaju stogodišnju naviku da idu u pozorište, od toga mnogo dobijaju, saznaju, pričaju o tome. U drugim državama se vidi da potreba za pozorištem nije izumrla. Mi ni u bioskop više ne odlazimo.

Najbolje merilo stanja u društvu?
Čistoća. Za to ne snosi odgovornost “Gradska čistoća”, nego ja, da li ću baciti smeće na ulicu ili u kontejner.

Osećaš li se nemoćno?
Ne znam da li je to nemoć, ali uvek ima malo nade. Da li je to samo početna eksplozija, “biće bolje”… Sada je pao Šengen. Doći će možda ponovo stadijum kada ću biti nemoćan, taj vražji krug.

Uspevaš li da odbaciš breme privatnosti na sceni?
Moram. Može se i bez toga, ali se onda čovek još više muči.

Prethodni gost “intervjua nedelje” psiholog Žarko Trebješanin, inspirisan pitanjem novinara Jovana Memedovića upućenog njemu u vezi s raftingom, pitao je “na neviđeno” Arona Balaža – da li je ikada plivao duže od pet kilometara?
Duže od pet kilometara? Ako se sabere onda sigurno jesam (smeh). Jako volim vodu, svejedno da li je reka, jezero ili more. Trudim se da ako imam para uvek odem na letovanje. Ali nisam plivao toliko…

Igor Mihaljević


Intervju 24 sata: Aron Balaž, glumac

Najteže je nasmejati publiku…

Naš poznati glumac Aron Balaž, vedeta Novosadskog pozorišta, nedavno je dobio jednu od najprestižnijih glumačkih nagrada u Mađarskoj, onu koja nosi ime velike mađarske pozorišne dive „Mari Jasai”. Ta nagrada dodeljuje se jednom godišnje i dobija je 12 ljudi iz oblasti pozorišne umetnosti.

INTERVJU – Nagradu „Mari Jasai” od pre nekoliko godina mađarsko Ministarstvo kulture dodeljuje na celom mađarskom govornom području, u Erdelju, Rumuniji, Srbiji…, a Aron Balaž u razgovoru za naš list otkriva kako se osećao kada je saznao da je jedan od laureata.
Kada su mi saopštili da sam jedan od laureata, nisam mogao da verujem. To je velika čast za mene i tek kada sam primio nagradu postao sam svestan toga šta mi se desilo. Ipak, odavno sam postao svestan i toga da svaka nagrada sa sobom vuče i neku odgovornost, jer svi očekuju da pružiš više na sceni. To treba da stavim po strani i da radim kao do sada. Mislim da na taj način, uz puno truda, mogu uspešno da nastavim da se bavim ovim poslom.

Budući da igrate u komedijama, tragedijama, mjuziklima… Sa zanatske strane, šta vam je teže: gluma, igra ili pevanje?
Tokom priprema čovek može prilično da se iznervira, bilo da treba da glumi, igra ili peva. Međutim, to su jako slične stvari koje su veoma povezane, tako da nisam među njima povukao neku liniju. Sve su to podjednako zahtevni žanrovi, pogotovo kada je reč o mjuziklu, u kojem treba glumiti, ali imati i glasa i ritma. Ipak, mislim da je u bilo kojoj izvedbi najteže čoveka nasmejati.

U dosadašnjoj karijeri, koji je lik za vas bio najizazovniji?
Na to pitanje sam možda u početku mogao da odgovorim, ali sada sam svestan toga da je svaka uloga posebna na svoj način i veoma zahtevna. Često se dešava da nešto ne ide kako treba na probama, a meni je jako bitno da zavolim ulogu koju igram i onda nemam nikakvih problema. To sam vremenom naučio i toga se pridržavam. Čim prođe premijera, svi smo opušteniji i svako sledeće igranje ide mnogo bolje.

Priprema za gostovanja

„Bura”, „Pomorandžina kora”, „Rocky Horror Show” i nedavno premijerno izvedena „Čovekova tragedija” su predstave u kojima glumi Aron Balaž, koji je dobitnik i prestižne Sterijine nagrade. „Uskoro idemo na Susrete Vojvođanskih pozorišta sa ‘Pomorandžinom korom’ koja je proglašena za jednu od najboljih i najgledanijih predstava u Srbiji u 2009. godini i koja je uvrštena u takmičarski deo Sterijinog pozorja. Nadam se da će uskoro uslediti i gostovanja sa ‘Čovekovom tragedijom’ Imrea Madača, u režiji Kokana Mladenovića, jer bi stvarno bilo šteta da to ne vidi pozorišna publika širom zemlje, pa i regiona”, kaže Balaž.

(24 sata, mart 2010. godine)


Bilten 60. festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine objavio je razgovor sa Aronom Balažem koji je na tom festivalu proglašen najboljim glumcem!

Blic susret: Aron Balaž, On u predstavi ”Pomorandžina kora”

Svojski, precizno i posvećeno

Aron Balaž je nosilac repertoara Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz. Onima koji kažu da može da igra sve – treba verovati, jer je jednako maestralan i u klasici, i u savremenim komadima. I neverne Tome će se u to uveriti ako ga budu videli bar u tri različite predstave.

Publika ga obožava a pozitivna kritika gotovo nikada ne mimoilazi. On, jednostavno, igra. Uloga Arona Balaža u predstavi “Pomorandžina kora” koji je, prema drami Maje Pelević, režirao Kokan Mladenović, zove se On. Predstava je, prema izboru kritičara “Večernjih novosti” Aleksandre Glovacki, proglašena za jednu od pet najboljih u pozorišnoj produkciji Srbije u prošloj godini.

Aronu Balažu društvo u ovoj predstavi pravi Ona – Andrea Jankovič i još sedam koleginica, Zrela – Livia Banka, Problematična – Emina Elor, medicinska sestra – Terezia Figura, Trudnica – Agota Ferenc, Udovica – Edit Farago, Uplakana – Gabriela Crnković i Barbika – Elvira
Gal, kao gost iz NP Subotica. A On je, kako kaže reditelj Mladenović, alfa mužjak.

„To je rediteljev pogled na muškarce”, kaže u šali Aron Balaž. “Ubedio me je. I da igram tako i da sam stalno „u tempu“. Ulazim, slušam, izlazim, ulazim, izlazim, ulazim … Samo sam se plašio da se ne „zakucam“ na scenskim vratima…”

Kako se jedini On snašao na sceni, kao deveti, među osam ženskih likova?
Ja sam, prema zamisli reditelja Mladenovića, nosilac muškog principa u predstavi „Pomorandžina kora“. Igram, zapravo, osam likova, jer sam u svakom intervjuu drugačiji, u komunikaciji sa svakom od šest žena u tzv. horu ženskih likova, od kojih svaki nosi neki svoj problem, plus dve žene koje su izvan tog hora, Koliko sam ja bio koncentrisan, videli ste.

Koliko je „životna“ ova priča?
Ovo je pozorišna priča u kojoj ima jako puno istine. Čovek može da se zabavi i da se nasmeje dok je gleda. Ali, na kraju, ipak, počne da razmišlja kuda sve to ide i šta se dešava i sa svetom, i sa ljudima, ne samo kada je reč o mlađoj generaciji, nego i onim starijim. Presija u današnjem svetu je ogromna i nameću nam se sa svih strana kako treba živeti, kakav treba biti da bi u tom svetu opstao. Tako i glavna junakinja svet vidi kao mesto u kojem „nema ljubavi“. Ako je ova predstava ogledalo nekih od naših života, onda je istina da je humor ono što će je učiniti prijemčivijom za publiku, mada su njen deo i oni slični likovima na sceni.

Igrali ste precizno, svojski i posvećeno…
Uvek tako igramo. Posvećeni smo i na probama, i na predstavama. Ova je multimedijalna, za nju nam je potrebno puno energije i mi smo pokazali da je imamo…

mr Branka Jajić


„Ludus“, 2009. godine

Između dve probe: glumac Aron Balaž

S druge strane slike

Najteži mi je proces nalaženja lika a najdramatičniji mi je taj prvi izlazak na scenu, onaj koji se desi nakon čitaćih proba: osećam se kao Bambi na ledu, kaže Balaž

„Menjaš se shodno okolnostima, svesno ili nesvesno, menjaju te ljudi oko tebe a ako hoćeš svesno da se menjaš – moraš imati jasnu svest o tome i veliku volju. Da nisam odabrao glumu, bio bih autoelektričar. I sigurno bih bio drugačiji čovek. Ne znam da li bolji ili gori, ali oko sebe bih sigurno imao druge ljude i to bi neminovno i mene oblikovalo. Možda bih već imao porodicu, podigao kredit, zadužio se…“.

Ovako govori Aron Balaž, glumac Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz i asistent na novosadskoj Akademiji umetnosti, na predmetu gluma koji je u proteklih deset godina, osim u njegovom matičnom pozorištu (“Šest lica traže pisca”, “Emigranti”, “Pripitomljavanja”, „Samoubica“, „Kosa“, „Čikago“, „Košmar“, “Pac”…) igrao i na scenama Vesprema, subotičkog “Deže Kostolanji” pozorišta te SNP-a. Balaž trenutno igra i u Mađarskom pozorištu u Temišvaru, u predstavi „Raj“, ali i u peštanskoj „Barki“, u predstavi „Nedeljom ne sahranjujemo“, nastaloj po delima Bohumila Hrabala u dramatizaciji Kate Đarmati i Kinge Mezei koja je i reditelj predstave.

„Ludusov“ sagovornik kaže da to nije korak bliže Pešti. Tamo, naime, ne namerava da pređe: „Dobro je povremeno ulaziti u neke nove sredine ali nemam ambicija da se ikud zvanično selim. Ranije sam možda imao takvih ideja, sada više ne. Sve je to isto, i mnogo me više drži ovo ovde, nego što me tamo nešto privlači“, dodaje glumac. Balaž, koji je prošle godine dobio Sterijinu nagradu za ulogu u mjuziklu „Roki horor šou“, odskora na istoj sceni briljira u „Pomorandžinoj kori“. Upravo ta predstava bila je povod za razgovor sa ovim glumcem…

„Kad počnem rad na nekoj predstavi, uvek mi je najteži proces nalaženja lika a najdramatičniji mi je taj prvi izlazak na scenu, onaj koji se desi nakon čitaćih proba: osećam se kao bambi na ledu, nemam pojma šta ću, ni kuda ću… pa onda bazam, lutam, opipavam, probam… Tu su i kolege, međusobno se nalazimo, hvatamo za ruke i – uz pomoć reditelja – slažemo polako to što smo našli. I onda samo u jednom trenutku shvatiš da imaš predstavu…

Tako je bilo i sa „Pomorandžinom korom“. Ovde smo imali dodatno povišenu temperaturu jer se radi o izuzetnoj zanimljivoj, aktuelnoj materiji, domaćem tekstu, građi koja je u žiži interesovanja svih nas, jer se radi o našim životima, o svetu u kojem živimo. Ja sam bio na velikoj muci, jer mi je od same pomisli na uranjanje u tu – kuda ide ovaj naš vrli svet – temu, bilo loše. S druge strane, to je naš život i kad –tad moraš ozbiljno zaveslati njime… „Pomorandžina kora“ je upozoravajuća i ja se samo nadam da će naša predstava, ako ne upozoriti, onda bar ponekog naterati na razmišljanje. To nije predstava o ženama i o njihovim problemima, već pre svega o tome kako se ljudi ceo svoj vek trude da budu nešto što nisu, nešto drugo, neko drugi. Svesno ili nesvesno, oni večito ganjaju neku pogrešnu sliku o sebi bežeći od samih sebe…

Imao sam na početku rada nedoumicu je li to feministički komad a onda mi je sinulo da je to priča o svima nama, ženama i muškarcima, svima nama koji, žudeći da budemo neko drugi, gubimo sebe i postajemo klonovi. A njih je danas, pod lupom TV kamera i medija generalno, sve više. U našoj predstavi to možda izgleda još dramatičnije jer je sažeto u sat i po i zgusnuto u scene od kojih ni jedna ne traje duže od tri – četiri minuta“.

Na pitanje, da li mu je na putu do nalaženja lika inspirativniji sam tekst ili ono što kao zadatak i očekivanje dobije od reditelja, i, ima li istine u glumačkoj mantri da je najbolji pisac – mrtav pisac, Balaž kaže: „Ne, ne, to apsolutno nije istina. Maja je, recimo, rekla da joj se jako dopalo ono što smo uradili. Nismo dugo pričali ali mi se stvarno učinilo da je zadovoljna. Inače mnogo zavisi od samog komada šta mi je u radu na njemu inspirativnije, sam tekst ili svi oni koji se uključe da bi od njega nastala predstava. U ovom slučaju to što je reditelj Kokan Mladenović tražio bilo je jako važno za sve nas. Majin komad je otvarao razne uglove, puteve, rešenja, moguće odgovore, mi smo se oslanjali na rediteljeve instrukcije a on je birao rešenja koja smo nudili na osnovu njegovih zadataka i želja. On je, dakle, taj koji je birao šta od svega toga ide u korist finalne ideje. Njegov dolazak u naše pozorište bio je zaista osvežavajući, i uvek je dolazak nekog novog dah svežine. Za glumačku svežinu od presudne je važnosti to da se stalno sreće sa drugim rediteljima ili pozorištima jer tako upoznaje različite načine pripreme posla, uči nove puteve pronalaženja lika. Zapravo, svaki glumac nosi pravo malo bogatstvo u sebi a na reditelju je da ga inspiriše da u sebi nađe i otvori tu riznicu…“.

Na propitivanje o tome, može li se govoriti o estetskoj kloniranosti onoga što se našoj publici nudi u ovdašnjim pozorištima, Balaž odgovara: „U startu sve zavisi od izabranog komada i toga s kim radiš, ali sve je na kraju u rukama publike, sve je na neki način ograničeno njenim ukusom i time kako će sve to ona da primi. Možemo mi misliti da smo uradili nešto genijalno, može to kritika proglasiti remek delom ali ako to publika ne voli – možemo mi umreti na sceni – džaba je.

Ja primećujem da neke predstave publika voli, neke nešto manje a neke uopšte i čini mi se da to nema veze sa našim stopostotnim davanjem na sceni… Za ovih 10 godina, koliko profesionaolno igram u pozorištu, promenili su se i pozorište i publika a i mi glumci, neke rampe su pale, neke još uvek stoje, stalno se nešto – kao – novo dešava iako ništa nije zapravo uistinu novo. Činjenica je da se menjaju ukus i sastav publike, njihovo obrazovanje, zanimanje za pozorište, strpljenje, u sve su to umešani i razni drugi sociološki aspekti, šta publika očekuje do pozorišta, možda neki ljudi i danas od pozorišta očekuju da ih relaksira i zabavi… Kad neko dođe s tim očekivanjima, pa zauzvrat dobije neku dramu, jasno je zašto izlazi nezadovoljan…“

I na kraju još malo o „Pomorandžinoj kori“, odnosno tome, kako mu je bilo u naručju osam žena na sceni. Balaž se nedužno smeška i negira da je on tu zapravo glavna uloga: „Ma bilo je sasvim dobro, mada, malo je falilo da u tašni počnem da nosim tampone,. Da su probe potrajale još koji dan, mislim da bih postao stručnjak za sve ovozemaljske ženske probleme…“, kaže glumac koji, kad nije u pozorištu ili na Akademiji, vreme provodi uz vodu: „Jako volim blizinu vode, svejedno koje – more, bara – samo da je voda. Opušta me, smiruje… I svakako, dobro je imati i sređen privatan život”, kaže na kraju na pitanje, kakvu bazu mora imati glumac kada sa scene vrati u stvaran život.

Snežana Miletić


„Građanski list“, 2007. godine

Intervju – Aron Balaž, glumac

Uvek isti brod, samo drugi veslaju…

U nekoliko glumačkih generacija koje i danas, uprkos ozbiljnom i poštovanja vrednom iskustvu, i dalje zovu mladima, vrsnih glumaca je tek nekoliko, na prste jedne ruke mogu se izbrojati. Nebojša Glogovac, Sergej Trifunović… I, Aron Balaž!

Ovog potonjeg, koji je za proteklih deset godina, osim u svom matičnom Novosadskom pozorištu/Ujvideki sinhaz, igrao i na scenama Vesprema, Pešte, teatra “Kostolanji” te SNP-a, pamtimo po ulogama u: “Šest lica traže pisca”, “Emigrantima”, “Pripitomljavanjima”, “Pacu”, “Tangu”… a publiku trenutno osvaja u mjuziklu “Roki horor šou” koji se do kraja sezone može videti još 15. maja i tokom Sterijinog pozorja (2, 3 i 4. juna od 19 sati) na kojem se takmiči u zvaničnoj selekciji.

Za razliku od mnogih svojih kolega koji su svoj ugled založili u – uvek sumnjive – političke kampanje, Balaž je svoje znanje i talenat uložio u ozbiljnu budućnost – u svoje mlade kolege, buduće glumce sa kojima već izvesno vreme radi kao asistent na novosadskoj Akademiji umetnosti, na predmetu gluma.

Šta je u pozorišnom smislu važno da publika zna šta se dešava iza kulisa pozornice?
Publiku u principu ne bi trebalo time opterećivati, ali nešto od toga saznaće upravo iz naše nove predstave. Ali samo delić istine, što nije ni blizu pravoj istini…

Osnovni podaci

Mesto i datum rođenja: Novi Sad, 02.01.1988.
Adresa stanovanja: Blaška Rajića 11a, Subotica, Srbija
Tel.: +381 63 879 55 91
E-mail: h.tomcse@gmail.com

Visina: 176cm
Težina: 70kg
Stopala: 43-44
Kosa: braon
Oči: zeleno-plave

Završio osnovne akademske studije (4 god.) 2011. god. na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu (gluma na mađarskom jeziku), a zatim na istom univerzitetu i Master studije. Diplomska predstava je bila, “Deset ispovesti Rudolfa Hesa”.

Peti semestar (treća godina) pohađao u Budimpešti na “Pozorišno-filmskoj akademiji” kao i šesti. Primljen u Novosadsko Pozorište, 2010, a krajem 2013. godine prešao u mađarski ansambl Subotičkog Narodnog Pozirišta, gde je trenutno u radnom odnosu.

Jezičko znanje

Mađarski – maternji
Srpski – maternji
Engleski – srednje

Uloge
  • Krčmar – Stein-Bock-Harnick: Violinista na krovu, reditelj: Zoltan Puškaš, Salaško pozorište
  • Odžačar – Judita Ferenc: Neobičan poklon, reditelj: Zoltan Puškaš, Salaško pozorište
  • Srednji – Slavomir Mrožek: Na otvorenom moru, reditelj: Đerđ Hernjak, Akademija
  • Lisica – Slavomir Mrožek: Serenada, reditelj: Đerđ Hernjak, Akademija
  • Reže Šereš – Peter Miler: Tužna nedelja, reditelj: Peter Husti, Akademija (Budimpešta)
  • Biberah – Jožef Katona: Bank ban, reditelj: Imre Kerenji, Akademija (Budimpešta)
  • Hans – Ingmar Bergman: Ritual, reditelj: Đerđ Hernjak, Ervin Palfi, Akademija
  • Šandor Gender – Ede Tot: Loš u selu (Slobodan prevod),reditelj: Margareta Taboroši, Salaško pozorište
  • Hor – Imre Madač – Kata Đarmati: Čovekova tragedija, reditelj: Kokan Mladenović, Novosadsko pozorište
  • Vila – Vilijam Šekspir: San letnje noći, reditelj: Zoltan Puškaš, Novosadsko pozorište
  • Korovljev – Mihail Bulgakov: Majstor i Margarita, reditelj: Šandor Laslo, Novosadsko pozorište
  • Jeder Manfred – Kata Đarmati: Prekretnica, reditelj: Zoltan Puškaš, Salaško pozorište
  • Toto – Frank L. Baum – Tibor Zalan: Čarobnjak iz Oza, reditelj: Zoltan Puškaš, Novosadsko pozorište
  • Tisifon – Baráth A. – Hajdú T. – Mácsai E. – Pámer Cs.: Kreont, reditelj: Đerđ Hernjak, Narodno pozorište (Subotica)
  • Rudolf Hes – Alina Nelega: Deset ispovesti Rudolfa Hesa, Monodrama, reditelj: Tamaš Hajdu, Novosadsko pozorište
  • Čongor – Mihalj Verešmarti: Čongor i Vila, reditelj: Đerđ Hernjak, Novosadsko pozorište
  • Jean-Paul Marat – Piter Vajs: Marat the Sade, reditelj:Andraš Urban, Novosadsko pozorište
  • Dlakodlak Mlekobrk – Ervin Lazar: Beržian i Dideki, reditelj: Kinga Mezei, Novosadsko pozorište
  • Ismael – Ingmar Bergman: Fani i Aleksandar, reditelj: Đerđ Vidovski, Novosadsko pozorište
  • Opera ultima, reditelj: Kokan Mladenović, Novosadsko pozorište
  • Čino – Bernštajn-Laurents-Zondhajm: Vest sajd stori, reditelj: Viktor Nađ, Novosadsko pozorište
  • Leons i Lena – Džordž Bihner, reditelj: Dijego de Brea, Novosadsko pozorište
  • Drugi/Vojnik – Tadeus Slobodanjek: Prorok Ilija, reditelj: Gabor Nađpal, Salaško pozorište
  • Miška – Albert Sirmai – Karolj Bakonji – Andor Gabor: Magnaš Miška, reditelj: Zoltan Mezei, Narodno pozorište (Subotica)
  • Muškarac – Ištvan Tašnadi i ansambl: Iskusna žena, reditelj: Ištvan Tašnadi, Narodno pozorište (Subotica)
  • Kapetan Bordir – Alfred Džeri: Kralj Ibi, reditelj: Andraš Demeter, Narodno pozorište (Subotica)
  • Vuk, ovca, itd – Ivo Andrić: Aska i vuk , reditelj: Đerđ Hernjak, Narodno pozorište (Subotica)
  • Gost – Ana Terek: Vojvođanska svadba, reditelj: Margareta Taboroši, Narodno pozorište (Subotica)
  • Mekdaf – Vilijem Šekspir: Makbet, reditelj: Đerđ Hernjak, Narodno pozorište (Subotica)
  • Hovard – Artur Miler: Smrt trgovačkog putnika, reditelj: Atila Andraši, Narodno pozorište (Subotica)

Marijana Prpa Fink je rođena 28. februara 1966. godine, u Novom Sadu.

Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu diplomirala je glumu 1988. godine.

Magistarski rad sa temom „Mogućnosti fotografije, slike, grafike i crteža u tumačenju pokreta i tehnika tela kao specifičnog pozorišnog jezika i neverbalnog scenskog izraza“, odbranila je 16. decembra 2008. godine, na Univerzitetu u Novom Sadu, kod mentora prof. dr Živka Popovića.

Doktorsku tezu pod nazivom „Značaj i uticaj biomehanike Mejerholjda na pozorište XX veka (Grotovski, Barba, Bruk)“, odbranila je 06. oktobra 2011. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kod mentora prof. dr Vladimira Jevtovića.

Profesorica na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na predmetu Neverbalno pozorište, čiji je inicijator i predavač. Predaje i na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, predmet Umetnost i medicina.

Marijana Prpa Fink je autor pozorišnih projekata:

  • Šeherezada, (1001 noć), igrala Šeherezadu, 1988. godine.
  • Šulamit, (Stari zavet), igrala Šulamit, 1992. godine.
  • Spejs Saloma, (Marijana Prpa Fink), igrala Irodijadu, 2002. godine.
  • Vavilonska kula, (Marijana Prpa Fink), igrala Doktorku, 2004. godine.
  • Zid-jezero, (Dušan Jovanović), igrala Lidiju, 2005. godine.
  • Srećni dani, (Semjuel Beket), igrala Vini, 2007. godine.
  • Majka u predstavi Istorija (Vitold Gombrovič), u režiji Srđana Radakovića, 2008. godine.
  • Ledi Magbet u predstavi Priča o Magbetu, Malkolmu i Magdafu (po Viljemu Šekspiru, adaptacija dr Živko Popović), u režiji Đerđa Hernjaka, 2009. godine.
  • Heda Gabler u predstavi Heda Gabler (Henrik Ibzen), u režiji Silarda Antala, 2011. godine.

Marijana Prpa Fink je dobitnik dve jugoslovenske nagrade za predstavu Šeherezada.

Igrala je u TV i filmskim produkcijama:

  • Uloga Šeherezade u TV adaptaciji predstave Šeherezada, u režiji Zorana Maširevića.
  • Uloga Ivane u filmu Violinski ključ, u režiji Aleksandra Foteza.
  • Uloga Smilje u filmu Libero, u režiji Miodraga Kotlajića.
  • Uloga Majke u kratkom filmu Srca, u režiji Srđana Radakovića.
  • Uloga Lidije u TV seriji Čovek u srebrnoj jakni, u režiji Petra Jakonića.
  • Marijana Prpa Fink je bila član žirija na brojnim festivalima.
  • Kao stipendista francuske vlade, boravila je u Francuskoj na pozorišnom festivalu u Avinjonu.
  • Učestvovala je na više stručnih konferencija.

Objavila je brojne radove u domaćim i stranim stručnim časopisima.

Marko Vasiljević rođen je 10.11.1991. godine. Završio glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesorke Jasne Đuričić.

Težina: 80

Visina: 175 cm

Predstave
  • “Nebeski odred“, Đorđe Lebović, Aleksandar Obrenović, uloga: Ađutant, u režiji Mie Knežević, Srpsko narodno pozorište 2014/2015.
  • “Sakati Bili sa Inišmana“ Martin Makdona, Srpsko narodno pozorište 2014/2015.

Rođen u Beogradu 1989. godine. Diplomirao i završio master studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Nikite Milivojevića.

Uloge

Pozorište Timočke Krajine „Zoran Radmilović“:

  • POMELJAR – „Ušao đavo u selo“, Branislava Nušića, u režiji Nebojše Bradića, 2014.
  • GENERAL – „Dosije vojnika Čonkina“, Ivana Vojnoviča, u režiji Aleksandra Volića, 2014.
Film
  • BRANISLAV NUŠIĆ – Šešir profesora Koste Vujića, u režiji Zdravka Šotre, 2012.
  • ŠEF – Jedna mala letnja kriza, u režiji Svetlane Petrov, 2013.
Asistent režije
  • „Mirni dani u Miksing Partu“ Erlenda Lua, u režiji Borisa Liješevića, Zagrebačko Kazalište Mladih, 2013.
  • „Odbrana Sokratova“, Platon, u režiji Tomija Janežiča, Dubrovačke Ljetne Igre, 2013.