Миодраг Петровић, рођен 12. августа 1954. у Лоћики (Јагодина). Завршио је глуму на Академији уметности у Новом Саду 1978. у класи Миленка Маричића. У Српском народном позоришту запослен од 1. септембра 1978. до 26. априла 1980. и од 30. марта 1981. до данас. Од 6. септембра 2002. био је управник СНП-а и ову функцију је обављао до 17. септембра 2003. Обављаo је функцију вршиоца дужности директора Драме СНП-а од новембра 2016. до септембра 2017.
Улоге у Српском народном позоришту
Имотски кадија – Хасанагиница Љ. Симовића у режији Богдана Рушкуца, 1976.
Заре – Ујеж Б. Нушића у режији Дејана Мијача, 1976.
Стамли – Смрт трговачког путника А. Милера у режији Д. Ђурковића, 1977.
Непријатељ народа Х. Ибсена у режији Ж. Орешковића, 1978.
Светислав – Док црвена јесен друмовима хода З. Шарић у режији Дејана Миладиновића, 1978.
Таксиста– Коме откуцава часовник О. Захрадник у режији Тибора Раковског, 1979.
Спиро Донев – Пасквелија Ж. Чинга у режији Љубише Георгиевског, 1979.
Глас којим говори ватра групе аутора у режији Боже Јајчанина, 1981.
Свен – Чешаљ Ф. Хаџића у режији Воје Солдатовића, 1981.
Хајд’ у парк, кабаре М. Бећковића, М. Витезовића, Н. Петровића у режији Николе Петровића, 1982.
Човек је човек Б. Брехта у режији Миленка Маричића, 1984.
Вилмер – Пријатељи А. Стриндберга у режији Атиле Андрашија, 1985.
Ги, Јозеф К – Стриптиз С. Мрожека у режији Радослава Миленковића, 1985.
Миле – Свети Георгије убива аждаху Д. Ковачевића у режији Егона Савина, 1986.
Живот провинцијских плејбоја после II светског рата Д. Јовановића у режији Бранислава Мићуновића, 1987.
Барлов – Роман о Лондону М. Црњанског у режији Стеве Жигона, 1987.
Грегори Старији – Три чекића (о српу да и не говоримо) Д. Лесковар у режији Егона Савина, 1988.
Ленски, Анархист – Луда игра Л. Биринског у режији Виде Огњеновић, 1988.
Бановић Страхиња – Бановић Страхиња Б. Михајловића Михиза, 1991.
Лаза Костић – Међу јавом и мед` сном Л. Костића – П. Марјановића у режији Радослава Миленовића, 1991.
Поповић, Адвокат – Очеви и оци С. Селенића у режији Славенка Салетовића, 1991.
Први пандур – Вођа Р. Домановића у режији Радослава Миленковића, 1992.
Пожар. Лаунџ – Контраст или Тамо где смо остали М. Кнежевић и М. Миљковића, у режији Мие Кнежевић, 2016.
Др Бек / Светозар, Милован Витезовић, режија Југ Радивојевић, 2018.
Тесла изуметник, текст и режија Небојша Брадић, 2021.
Остале улоге
На пужини режија Милан Плетел, Културни центар, 1978.
Гробље аутомобила – М. Ојданић, 1978
Ко се боји Вирџиније Вулф, режија Богдана Рушкуца, 1978.
Емигранти С. Мрожека у режији Бранислава Свилокоса, 1978.
Како збринути мушкарце, М. Ојданић, „Двориште“, 1978.
Рат у спаваћој соби П. Кохоута у режији Радослава Миленковића, 1991, Удружење драмских уметника Војводине
Последњи дан, М. Петровић/Пекић (монодрама)
Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша у режији М. Белегишанина, 2000, Савез драмских уметника Војводине, Позоришна трупа „Оглед“
Паклена поморанџа Ентонија Барџиса у режији Ивана Церовића, Трупа „Дупло дно“, 2001.
Господин Роберт Берт, опера Посљедњи љетни цвијет Зорана Јуранића, 2013.
Режије
Господар Сјена Дубравка Јелачића Бужимског, Савез драмских уметника Војводине, 1. мај 2006.
Награде
Златна медаља „Јован Ђорђевић“, 2020.
Награда на Сусрету војвођанских позоришта у Зрењанину 1985. за улогу у Стриптизу.
Годишња награда СНП-а за улогу Миће у представи Сумњиво лице; Б. Нушића у режији Дејана Мијача, 1995.
Годишња награда СНП-а за улоге у представама: Урнебесна трагедија Д. Ковачевића у режији Маје Гргић и Сеобе М. Црњанског у драматизацији и режији Виде Огњеновић, 2012.
Златна значка Културно-просветне заједнице Србије за 2015. годину
Награда „Маска Лазе Телечког“ („Дани Лазе Телечког“, Кумане), 2019
Предраг Момчиловић је рођен 1959. год у Београду. Глуму на Академији драмских уметности у Новом Саду , у класи проф. Бранка Плеше, завршава 1985. год. од тада постаје и стални члан Драме Српског народног позоришта у коме је до данас одиграо велики број улога.
Снимио је десетак филмова , ТВ серија и преко стотину радио драма.
Од 1997. године је ангажован и на катедри за глуму Академије уметности у Новом Саду, најпре као сарадник и асистент на преднету Глума, а од 2008. и као наставник. Редовни је професор предмета Глума и Глума у медијима, а од школске 2021/22. је Директор Департмана драмских уметности.
Председник је Савеза драмских уметника Војводине.
За глумачки рад освајао награде и признања на домаћим и међународним фестивалима и смотрама.
Живи у Новом Саду, има супругу две ћерке и двојицу унука за сада.
Улоге у Српском народном позоришту
Момак код министра / Протекција Б. Нушића у режији Димитра Станкоског, 1984.
Циганин свирач / Коштана-Сан-Крик Б. Станковића у режији М. Ерцег, 1986.
Фране, Хипарин / Археолошка искапања код села Диљ И. Брешана у режији Љ. Георгиевског, 1986.
Господин II/Свештеник / Стриптиз С. Мрожека у режији Радослава Миленковића, 1985.
Пјер / Дон Жуан Молијера у режији Љубише Георгиевског, 1987.
Миле Вуковић / Свети Георгије убива аждаху Душана Ковачевића у режији Егона Савина, 1987.
Гаврило Вуковић / Свети Георгије убива аждаху Душана Ковачевића у режији Егона Савина, 1996.
Друг Шпиро / Господа и другови Фадила Хаџића у режији Ж. Орешковића, 1987.
Савица / Светислав и Милева М. Николића у режији Воје Солдатовића, 1987.
Мршавко / Веселе жене и Фалстафове сцене В. Шекспира у режији Бранка Плеше, 1989.
Др Дорн / Галеб А.П.Чехова у режији Боре Драшковића и Никите Миливојевића, 1988.
Глумац / Нови Сад ил’ никад Душка М. Петровића у режији Радослава Дорића, 1989.
Давидов / Луда игра Лева Биринског у режији Виде Огњеновић, 1989.
Редијон / Магарац Ж. Фејдоа у режији Ж. Орешковића, 1989.
Звонцов / Јегор Буличов М. Горког у режији Душана Јовановића, 1989.
Јаблан / Друга врата лево Александра Поповића у режији Суаде Капић, 1989.
Едгар / Краљ Лир В. Шекспира у режији Љубише Ристића, 1990.
Козодер / Козодер у акцији Ј. Јовановића Змаја-Ратка Радивојевића у режији Ратка Радивојевића, 1990.
Службеник / Стаза дивљачи Ф. К. Креца у режији Иване Вујић, 1990.
Слепац / Преобраћење блуднице Таиде у режији Саше Малешевић, 1989.
Алмиранте од Кастиље / Карло Други омађијани П. Барнса у режији Горана Вукчевића, 1989.
Алфре Драјфус / У потрази за изгубљеним временом М. Пруста у режији и кореографији Наде Кокотовић, 1989.
Дели Јован / Бела кафа А. Поповића у режији Бранка Плеше, 1990.
Најава / Лаза Костић – Међу јавом и мед’ сном П. Марјановића у режији Радослава Миленковића, 1991.
Син / Стаклена менажерија Тенесија Вилијамса у режији Богдана Рушкуца, 1991.
Вилхелм Рендештајм / Кад би Сомбор био Холивуд Р. Дорића у режији Радослава Дорића, 1993.
Миша Димитријевић / Српска Атина Р. Дорића у режији Радослава Дорића, 1994.
Шипучин Андреј Андрејевич / После пола века А.П. Чехов: Просидба+Медвед+Јубилеј, 1993.
Сандор / Црна хроника Светислава Басаре у режији Душана Петровића, 1994.
Иван Кузмич Шпекин / Ревизор Н. В. Гогоља у режији Виталија Дворцина, 1996.
Хераро Ескобер / Смрт и девојка Аријела Дорфмана у режији Марка Новаковића, 1994.
Ђенка Ђаво / Маратонци трче почасни круг Душана Ковачевића у режији Јагоша Марковића, 1996.
Госпођа Мартин / Ћелава певачица Ежена Јонеска у режији Златка Паковића, 1996.
Борис / Роб љубави Ивана М. Лалића у режији Жанка Томића, 1997.
Гупер / Мачка на усијаном лименом крову Тенеси Вилијамса у режији Љубослава Мајере, 1998.
Велика депресија, Филип Грујић, режија: Марко Челебић, 2020.
Улоге изван Српског народног позоришта
Позориште “Промена”:
Виктор или деца на власти
Јелка код Иванових
Код вечите славине
Жене иду у скупштину
Жак Ру / Мара Сад Петера Вајса у режији Хариса Пашовића 7. фебруар 1984.
Културни центар – Игре са сунцем:
Краљ Лир
Антигона
Магбет
Позориште “Масука”, Велика Плана
Црни Ђорђе
Позориште младих, Нови Сад
Силе у ваздуху
Новосадски театар
Малограђани М. Горког
Позориште “Корњача”
Др стида и портноја бољка
Позориште “Добрица Милутиновић” Сремска Митровица
Три сестре А. П. Чехова, 26. новембар 1998.
Савез драмских уметника Војводине
Федјукин / Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша у режији Милана Белегишанина, новембар 2000
Дипломирала глуму на Академији уметности у Новом Саду, одсек Драмски, Група за глуму и режију на српском језику, у класи проф. Боре Драшковића.
Од септембра 1989. стална је чланица Драме Српског народног позоришта где је одиграла низ запажених улога и сарађивала са домаћим и страним редитељима (Дејан Мијач, Егон Савин, Бранко Плеша, Боро Драшковић, Душан Јовановић, Љубиша Ристић, Лазар Стојановић, Златко Свибен, Виталиј Дворцин, Радослав Миленковић, Златан Дорић, Александар Саша Петровић, Сашо Миленковски, Карољ Вичек, Кокан Младеновић, Вида Огњеновић, Горчин Стојановић). Од сезоне 2002/2003. до сада, осим глуме ради као помоћник режије у драми Српског народног позоришта.
Од сезоне 2006/2007. као пројекат Савеза драмских уметника Војводине и Српског народног позоришта води „Позоришне маштарије“ – позоришну радионицу за децу основношколског узраста од 7 до 15 година. Као и радионицу за средњошколце.
Од новембра месеца 2011. оквиру пројекта „Језик струка“, Културно образовног центра, води позоришну радионицу на енглеском језику.
У Отвореном клубу, Фонда за отворено друштво, у Новом Саду ради од 1994. до 2000. године где реализује значајне пројекте радећи са децом и младима:
Позоришне Маштарије – позоришна радионица за узраст деце од 12-15 година (1994)
„Мргуди“, представа по „Буквару дечијих права“ Љ. Ршумовића, за децу предшколског узраста од 4-6 година, са којима учествује на Змајевим дечијим играма. (1996)
„Од злата јабука“, представа по истоименој књизи Васка Попе, за узраст деце од 4-6 година. (1997)
„Доколице“, представа на текстове Душка Радовића, за узраст деце од 4-6 година. (1998/1999)
Као део пројекта „Таленти“ Фонда за Отворено друштво оснива позоришну трупу „Отворено позориште“ за младе средњошколског узраста са којима реализује низ представа.
„Сан летње ноћи“ В. Шекспира, (1998. Камерна сцена, СНП, Нови Сад)
„Буђење пролећа“ Ф. Ведекинда (1999. Велика сцена, Позориште младих)
„Кумаче“, перформанс поводом прославе педесетогодишњице Декларације о људским правима (Wallingford, Connecticat, USA, 1998)
„Прича са западне стране“, перформанс по књизи Харолда Роблеса „Алберт Швајцер“, на музику Бернштајна из истоименог мјузикла, (Ujvideki Szinhaz, Нови Сад, 1999)
У оквиру пројекта „Позориште као покретач промена“, КЦ, СУ УНС-у, и Градског секретаријата за културу у сезони 2001/2002. режира „Буђење пролећа“ Франка Ведекинда, са студентима I и II године глуме Академије уметности у Новом Саду. Од маја до октобра 2003. радила је као аутор истраживања студије случајева у оквиру пројекта „Где су, шта раде?“ (Образовање у уметности и професионалне шансе уметница у Војводини у периоду од 1991 – 2000), у НВО „Прома“ – Центар за промоцију жене, Нови Сад. Семинар под називом „Од драме до сцене“ за учитеље и наставнике који желе да се баве позоришном радионицом у школама, радила као тренер, 2010. и 2011. године.
Завршила је низ курсева, семинара и едукација из области примене ненасилне комуникације, креативног решавања конфликата, коришћења драме у васпитању, од којих су најважнији:
Lion and Lamb – Performing Arts in the Classroom (Суботица, 1994)
Аутори и модели – драма у васпитању (Београд, 1996)
Комуниколошки приручник, (Нови Сад, 1996)
Предшколски пројекти у Отвореним клубовима (Београд, 1997)
Ethics and Community Building, (Wallingford, CT, USA, 1998)
„Учионица добре воље“ – група МОСТ (Програми о ненасилном решавању сукоба за школе, Нови Сад, 1998)
Конструктивна дебата – вештине компетентног супротстављања, (Нови Сад, 1998)
Психолошке технике и улоге у пословним улогама, (Нови Сад, 1999)
Какве то везе има са мном – радионица из трансакционе анализе у раду на драми, I ниво, (Нови Сад, 21. и 22. маја 2006)
Дипломирала на Академији уметности у Новом Саду, одсек глуме 1. децембра 1983. у класи Дејана Мијача.
Члан Драме СНП од 1. јула 1984.
Улоге у Српском народном позоришту
Адела (Дом Бернарде Албе)
*** (Хајд᾽ у парк кабаре),
Ружа Личанин (Песми хвала)
Шарлота (Дон Жуан)
Олга (Мој тата Социјалистички кулак)
Катарина (Клопка за осам беспомоћних жена)
Милчика (Родољупци)
Lussi (Билбао Бал)
Госпођица Коновалова, Леди Парк (Роман о Лондону)
Алка (Три чекића, а о српу да и не говоримо)
Фења (Луда игра)
Клотилда Понтањак (Магарац)
Вукица (Покојник)
Глафира служавка (Јегор Буличов)
Унука Јаше Продановића (Очеви и оци)
Љаља (Драга Јелена Сергејевна)
Анка (Госпођа министарка)
Лана (Наказе)
више улога (Војвођанска рапсодија)
Остале улоге
Играла је у Хидроцентрали у Сухом долу у НП у Сомбору и у Три сестре у ХНК у Осијеку, као и на филму и ТВ серијама: Дечко који обећава и База на Дунаву 1981, Странствовање 1982, Другарица министарка и Смрт годишњег доба 1988, Јевреји долазе 1999.
Јасна Ђуричић рођена је у Руми 16. априла 1966. Средњу музичку школу завршила у Новом Саду 1985. Завршила глуму на новосадској Академији уметности у класи професора Бранка Плеше 1989. У ангажману у СНП од 1990. Члан Српског народног позоришта у Новом Саду и доцент на Академији драмских уметности у Новом Саду.
Улоге у Српском народном позоришту
Веселе жене Виндзорске и Фалстафове сцене Вилијама Шекспира (дипломска представа) – режија Бранко Плеша, јун 1989.
Меј / Луд од љубави Сема Шепарда у режији Егона Савина, 7. мај 1990.
Хор / Смрт Кузмана Капидана Григора Прличева у режији Саше Миленковског, 7. мај 1990.
Филофоретика / Жене у народној скупштини Аристофана у режији Зорана Ратковића, 2. фебруар 1991.
Анђелија / Међу јавом и мед’ сном Лазе Костића у режији Радослава Миленковића, 11. април 1991.
Боса / Очеви и оци Слободана Селенића (драматизација П. Марјановића) у режији С. Салетовића, 19. април 1991.
Силвија Карвер, љубавница Џ. Вашингтона / Љубави Џорџа Вашингтона Мире Гаврана у режији С. Салетовића, 15. јуна 1991.
Прва госпођа / Кад би Сомбор био Холивуд Радослава Дорића у режији 28. јануара 1992.
Цмиља / Чудо у Шаргану Љубомира Симовића у режији Егона Савина, 26. септембра 1992.
Марица / Сумњиво лице Бранислава Нушића у режији Дејана Мијача, 8. октобар 1994.
Олга / Мурлин Мурло Николаја Кољаде у режији Радослава Миленковића, 6. април 1996.
Мица / Мрешћење шарана Александра Поповића у режији Егона Савина, 30. новембар 1996.
Јула / Поп Ћира и поп Спира Јована Стерије Поповића у режији М. Караxића, 19. април 1997.
Маргарет / Мачка на усијаном лименом крову Тенеси Вилијамса у режији Љубослава Мајере, 16. јануар 1997.
Бабика, кћи Каранфилових / Пепо илити Побуна анђела Андора Силађија у режији Ласла Бабарција, 24. април 1998.
Изабела / Мера за меру Вилијама Шекспира у режији Дејана Мијача, 22. децембра 1998.
Лица / Ослобођење Скопља Душана Јовановића у режији Жанка Томића, 8. октобар 2001.
Баруница Кастели / Господа Глембајеви Мирослава Крлеже у режији Егона Савина, 26. јануара 2002.
Фема / Покондирена тиква Ј. С. Поповића у режији Ксеније Крнајски, 10. фебруара 2004.
Глумица / Грета, страница 89 Луца Хибнера у режији Бориса Лијешевића, 7. октобар 2005.
Бимби и диригентова жена / Стендалов синдром Теренса Мекнелија у режији Стефана Саблића, 17. новембар 2005.
Мајка и удовица / Наход Симеон Милене Марковић у режији Томија Јанежича, 25. мај 2006.
Мајка / Ја или неко други Маје Пелевић у режији Кокана Младеновића, 23. март 2007.
Анђа / Зверињак Душана Спасојевића у режији Бориса Лијешевића, 14. септембар 2007.
Мала сестра, Алиса, Снежана, Златокоса, Палчица, Принцеза, Жена, Вештица / Брод за лутке Милене Марковић у режији Ане Томовић, 2008.
Морин Фолан / Лепотица Линејна Мартина Макдоне у режији Бориса Исаковића, 2009.
Зоја Денисовна Пелц / Зојкин стан Михаила Булгакова у режији Дејана Мијача, 20. април 2011.
Ирина Николајевна Аркадина / Галеб Антона Павловича Чехова у режији Томија Јанежича, 26. октобар 2012.
Одисејев пас, Калипса, Одисејева мајка / Одисеј Горана Стефановског у режији Александра Поповског, 22. новембар 2012.
Силија Пичам / Опера за три гроша Бертолта Брехта и Курта Вајла у режији Томија Јанежича, 16. јун 2014, Краљевско позориште „Зетски дом” на Цетињу, премијера у СНП-у 2. октобар 2014.
Галина / Шекспир у Кремљу Иве Штивичића у режији Ленке Удовички, 3. август 2013, Мали Брион, Тврђава Минор, Јавна установа Национални парк Бриони, премијера у СНП-у 10. октобар 2013.
Смрт Ивана Иљича Лава Николајевича Толстоја у режији Томија Јанежича (више улога), 27. фебруар 2015.
Награде
Годишња награда СНП за улогу Цмиље у представи Чудо у Шаргану Љ. Симовића 1993.
Стеријина награда за улогу Цмиље у представи Чудо у Шаргану Љ. Симовића 1993.
Новоустановљена Награда „Пера Добриновић“ (Статуета) за улогу Цмиље у представи Чудо у Шаргану Љ. Симовића 1992.
Награда „Милош Жутић“ за улогу Цмиље у представи Чудо у Шаргану Љ. Симовића 1992.
Статуета слободе на Позоришним свечаностима у Младеновцу за улогу Цмиље у представи Чудо у Шаргану Љ. Симовића 1992.
Награда за најбољу епизодну улогу на Стеријином позорју, награда Вечерњих новости, 1995. за улогу Марице у представи Сумњиво лице Б. Нушића 1995.
Награда за најбољу женску епизодну улогу на Земун фесту, Гардош театар, Земун 1995. за улогу Марице у представи Сумњиво лице Б. Нушића 1995.
Годишња награда СНП за улогу Симке Аџић у представи Путујуће позориште Шопаловић Љ. Симовића 1996.
Годишња награда СНП за улогу Олге у представи Мурлин Мурло Н. Кољаде 1997.
Награда на Фестивалу подунавских земаља у Бугарској за улогу Олге у представи Мурлин Мурло Н. Кољаде 1997.
Награда „Предраг Пеђа Томановић“ за најбоље глумачко остварење на сцени СНП за улогу Мице у представи Мрешћење шарана А. Поповића 1998.
Медаљон „Љубиша Јовановић“ на Фестивалу „Љубиша Јовановић“ (Шабац) за улогу Олге у представи Мурлин Мурло Н. Кољаде 1997.
Награда на Југословенском позоришном фестивалу у Ужицу 1999. за улогу Изабеле у представи Мера за меру В. Шекспира.
Статуета „Ћуран“, на 33. фестивалу „Дани комедије“ у Јагодини, за улогу Феме у представи Покондирена тиква Ј. С. Поповића, у режији Ксеније Крнајски, 2004.
Златна медаља „Јован Ђорђевић“, највише признање СНП-а, 2004.
Стеријина награда 2007. за улогу Мајке и Удовице у представи Наход Симеон Милене Марковић, режија Томи Јанежич, продукција Српско народно позориште и Стеријино позорје.
Годишња награда Српског народног позоришта 2009. године.
Награда за најбољу женску улогу (Брод за лутке) на Фестивалу професионалних позоришта Војводине, Зрењанин 2009.
Награда за изузетну глумачку мисао и убедљиву глумачку трансформацију на Јоакимфесту у Крагујевцу (Брод за лутке)
Стеријина награда за глумачко остварење у представама Брод за лутке и Шума блиста 2009.
Награда Радио-телевизије Републике Српске, Театар фест „Петар Кочић” – Фестивал различитих тенденција, Бањалука (Брод за лутке), 2010.
Награда за партнерску игру на Фестивалу глумца у Никшићу 2010. за представу Грета, страница 89 Луца Хибнера у режији Бориса Лијешевића
Стеријина награда за глумачко остварење – за улогу Ирине Николајевне Аркадине (Галеб), 2013.
„Златни ловоров вијенац” за најбоље глумачко остварење (Галеб) – 53. МЕСС, Сарајево, 2013.
Награда Удружења драмских уметника Србије за животно дело – „Добричин прстен“ за 2014. годину (награда се додељује бијенално).
Награда „Жанка Стокић“ као глумачкој личности која је обележила позоришни, филмски и ТВ живот Србије својом стваралачком зрелошћу и богатством глумачког израза – Народно позориште, Вечерње новости и град Пожаревац, 2016.
Рођен 1966. године. Дипломирао на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Боре Драшковића 1992. године представом Чекајући Годоа (Владимир). У ангажману Драме Српског народног позоришта од децембра 1995. Директор Драме од јуна 2001. године. до јуна 2002. Ради на Академији уметности. Сада је председник Управног одбора Стеријиног позорја.
Улоге у Српском народном позоришту
АЛЕКСЕЈ / Мурлин Мурло Николаја Кољаде у режији Радослава Миленковића, 6. април 1995. (Добио награде на: Гардош фесту 1995, Награду „Предраг Томановић“ 1997, награду на Фестивалу у Бањалуци 1998)
ПЕТАР / Поп Ћира и поп Спира Стевана Сремца у режији Милана Караџића, 19. април 1997.
ФИЛИП ТРНАВАЦ / Путујуће позориште Шопаловић Љубомира Симовића у режији Егона Савина, 14. септембар 1995. Заменио Радослава Миленковића од септембра 1996.
ЂОРЂЕ / Лаки комад Небојше Ромчевића у режији Егона Савина, 11. октобар 1997. (За улогу Ђорђа добио је Годишњу награду СНП, 28. март 1998)
БРИК / Мачка на усијаном лименом крову Тесени Вилијамса у режији Љубослава Мајере, 19. јануар 1998. (За улогу Брика добио је Награду на Сусрету војвођанских позоришта у Сремској Митровици, априла 1998)
ВОЛУЈАР / Пепо илити Побуна анђела Андора Силађија у режији Ласла Бабарција, 24. априла 1998.
АНЂЕЛО / Мера за меру Вилијама Шекспира у режији Дејана Мијача, 22. децембар 1998. (Годишња награда 1999. за Дан СНП; Награда на Сусрету војвођанских позоришта 1999, Награда “Предраг Пеђа Томановић”)
ЛЕОНЕ / Господа Глембајеви Мирослава Крлеже у режији Егона Савина, 26. јануар 2002.
ДР МАРКО БИКАР / Раванград Ђорђа Лебовића у режији Дејана Мијача, децембар 2002.
САВА ТЕКЕЛИЈА у драми Текелија Петра Грујичића у режији Душана Петровића, 2004.
РЕДИТЕЉ / Грета Луца Хибнера у режији Бориса Лијешевића, 7. октобар 2005.
МУЖ / Наход Симеон Милене Марковић у режији Томија Јанежича, 25. мај 2006.
ОН / Ја или неко други Маје Пелевић у режији Кокана Младеновића, 23. март 2007.
ПЕТАР / Зверињак Душана Спасојевић у режији Бориса Лијешевића, 14. септембар 2007.
ИЛАРИОН РУВАРАЦ / Је ли било кнежеве вечере Виде Огњеновић у режији ауторке, 8. октобар 2008.
ПАТО ДУЛИ / Лепотица Линејна Мартина Макдоне у сопственој режији, 20. март 2009.
ТИМОН / Тимон Атињанин В. Шекспира у режији Горчина Стојановића, 20. октобар 2010.
АМЕТИСТОВ / Зојкин стан Михаила Булгакова у режији Дејана Мијача, 4. април 2010?
Награде
За улогу АЛЕКСЕЈА у представи Мурлин Мурло Николаја Кољаде награђен на Гардош фесту 1995, добио Награду „Предраг Томановић“ 1997, и награду на Фестивалу у Бањалуци 1998;
За улогу ЂОРЂЕ у представи Лаки комад Небојше Ромчевића добио је Годишњу награду СНП;
За улогу БРИКА у представи Мачка на усијаном лименом крову Тесенија Вилијамса добио је Награду на Сусрету војвођанских позоришта у Сремској Митровици, априла 1998;
За улогу АНЂЕЛА у представи Мера за меру Вилијама Шекспира добио: Годишњу награда 1999. за Дан СНП; Награда на Сусрету војвођанских позоришта 1999, Награда „Предраг Пеђа Томановић“ 2000.
Стеријина награда за улогу МАКСИМА у представи Максим Црнојевић Л. Костића у режији Н. Миливојевића, 2000. у извођењу Народног по позоришта у Београду.
Стеријина награда 2007. за улогу Мужа у представи Наход Симеон Милене Марковић, режија Томи Јанежич, продукција СНП и Стеријино позорје, и за улогу Страхиње у представи Одумирање Душана Спасојевића, режија Егон Савин, Позориште Атеље 212.
Награда за најбољу мушку улогу на 12. југословенском позоришном фестивалу у Ужицу 2007. за представе Ја или неко други и Одумирање
Годишња награда Српског народног позоришта 2008. године за улоге у представама Ја или неко други, Наход Симеон и Зверињак.
Награда „Раша Плаовић“ за улогу Оргона у представи Тартиф Југословенског драмског позоришта у режији Егона Савина 2008. године
Награда „Вељко Маричић“ за улогу Оргона у представи Тартиф Југословенског драмског позоришта у режији Егона Савина на 16. међународном фестивалу малих сцена у Ријеци 2009.
Октобарска награда Новог Сада 2009. године
Награда за партнерску игру на Фестивалу глумца у Никшићу 2010. за представу Грета, страница 89 Луца Хибнера у режији Бориса Лијешевића
Рођен 7. јуна 1972. у Земуну. Дипломирао је глуму на Академији уметности у Новом Саду, у класи професора Петра Банићевића и стални је члан Драме Српског народног позоришта.
Улоге у Српском народном позоришту
Аутобиографија Бранислава Нушића, у режији Предрага Штрпца, СНП Нови Сад
Шекспир у Кремљу И. Штивичића, у режији Ленке Удовички, Teatar Ulysses Бриони, Хрватска
Иванов / Иванов А. П. Чехова у режији Предрага Штрпца
Насртаји на њен живот Мартина Кримпа у режији Анђелке Николић
Зоза / Барбело, о псима и деци Биљане Србљановић у режији Предрага Штрпца
Ден / Тајни дневник Вирџиније Вулф у режији Милене Павловић
Добар дечак Милана Марковића у режији Предрага Штрпца
Свиња / Диско свиње Е. Волша у режији Предрага Штрпца
Тибалт / Ромео и Јулија В. Шекспира у режији Предрага Штрпца
Месру / Расправа П. Маривоа у режији Слађане Килибарде
Ра / Као да Б. Димитријевић режија П. Штрпца
Војник / Свети Георгије убива аждаху Д. Ковачевић у режији Егона Савина
Зуби А. Новаковић у режији П. Штрпца
Инспектор Кредок / Најављено убиство А. Кристи режија К. Крнајски
Смрдић/ Родољупци Ј. С. Поповић у режији Соње Вукићевић
Бели/ Наказе Б. Шпањевић у режији Н. Петроње
Масни / Шине или Бог нас погледао М. Марковић у режији Д. Мамуле
Марато / Декамерон према мотивима Ђ. Бокача написала Ана Ђорђевић, у режији Ане Томовић
више улога / На Дрини ћуприја Иво Андрић, режија и текст Кокан Младеновић
Осмооки / Фортинбрас се напио, Ј. Гловацки, режија Н. Завишић
Жутилов / Родољупци, Ј. С. Поповић, режија Р. Чупић
Чивер – Шериф / Вештице из Салема, Артур Милер, режија и адаптација Никита Миливојевић
Смрдљива бајка / аутор и редитељ: Мирослав Момчиловић
Tиресија / Антигона 1918, Маја Тодоровић, режија Милан Нешковић
Најусамљенији кит на свету, Тијана Грумић, режија Зијах А. Соколовић
Смедерево 1941, режија и текст Ана Ђорђевић
Јованча на путу око света, према делу Бранислава Нушића, режија Золтан Пушкаш
Калибан / Бура, по делу Вилијама Шекспира, режија Кокан Младеновић
Адам Катић / Деобе, Добрица Ћосић, режија Jуг Радивојевић
Травничка хроника, Иво Андрић, режија и драматизација Никита Миливојевић
Џон Пиерпонт Морган / Тесла изуметник, текст и режија Небојша Брадић
Скендер / Велимир / Берлински зид, текст и режија Жељко Хубач
Остале улоге
Дар Милене Ђорђевић, у режији Милоша Ђорђевића,
Бајкохолик Милене Ђорђевић, у сопственој режији, Кућа Краља Петра, Београд,
Kirschgarten (Вишњик) А.П.Чехова, у режији П. Штрпца (Лопахин), Luzerner Theater Луцерн, Швајцарска,
Човек звани Чe Божидара Кнежевића (Кабил, римски легионар),
Злочин и казна Ф.М. Достојевског (Разумихин) у режији Ивана Церовића
Шест лица тражи писца Л. Пирандела (Отац) у режији Ивана Церовића
Парче ноћи Ђорђа Милосављевића (Буле) у режији Горана Вукелића, Позориште младих, Нови Сад
Амадеус П. Шефер режија Јовица Павић (Вентичели), Народно Позориште Суботица
Дуги живот Краља Освалда В. Лукић у режији Н. Шћепановића (Краљ Освалд), Народно Позориште Суботица
Еуропејци Хаувард Баркер у режији Жанка Томића, Народно Позориште Суботица
Вирус С. Ковачевић, Звездара театар, Београд
Марко Краљевић С. Ковачевић, БДП Београд,
Радници умиру певајући О. Димитријевић у режији А. Николић (Зоран), БИТЕФ Театар Београд
Рањени орао М. Ј. Мир-Jам у режији И. Церовића (Гојко)
Порно Б. Кнежевић у режији И. Церовића (Сијамски близанац)
Лептирица М. Глишић (Страхиња)
Мали Принц Антоана де Сент Егзиперија режија С. Џепароски (Пилот)
The Typists Murray Schisgal у режији А. Силарда (Мушкарац)
Commedia dell’Arte у режији П. Банићевића (Dottore)
Прерушени компилација текстова режија П. Банићевић
Дон Жуан у паклу Г. Б. Шоу режија В. Топалов (Статуа)
Hamlet all stars режија Д. Селаковић (Хамлет), Позориште младих Нови Сад
Deja Vu Д. Виткијевич у режији М. Таталовића (Лудак)
Бановић Страхиња Д. М. Михиз у режији М. Таталовића (Б. Страхиња)
A Clockwork Orange А. Бургес у режији И. Церовића (Алекс)
Едмонд Д. Мамет у режији Оље Ђорђевић (Nigger)
Кући Љ. Разумовска у режији М. Плетел (Ожиљак)
Вере и завере А. Тишма у режији Д. Петровића
Улоге у филмовима:
Рингераја, сценарио и режија Ђорђе Милосављевић
Код куће ,у режији Ненада Микалачког
Доручак од папира, у режији Марка Ружића
Угодно поподне, у режији Д. Н. Краљачић
Вир, у режији Бојана Вука Косовчевића (Водник-официр)
Вис–а–Вис, у режији Синише Галића
Улоге у ТВ серијама:
Фолк Душана Милића (Willy)
Вратиће се роде
Село гори, а баба се чешља Радоша Бајића (Инспектор)
Режије:
У пламену страсти И. М. Лалића,
Развојни пут Боре Шнајдера А. Поповића,
Лер Маје Пелевић, Црвенкапа А. Поповића,
Није човек ко не умре Велимира Стојановића,
Лапин Лапин Колине Сероу,
Сакати Били са Инишмана Мартин МекДона,
Бајкохолик Милене Ђорђевић,
ТВ серија Доктор Делта и Супер Добрица.
Глумац, редитељ, професор на Академији уметности у Новом Саду и директор Новосадског позоришта-Újvidéki Színház.
Рођен је 23. јануара 1961. године у Новом Кнежевцу. Дипломирао је на Академији уметности, одсек глуме, у класи редитеља Михаља Вирага. Поред мађарског, као матерњег језика, течно говори српски и конверзацијски енглески. Каријеру је започео у ансамблу Драме Радио Новог Сада, након чега постаје члан Новосадског позоришта. Био је члан Позоришта »Szigligeti« у Солноку, Република Мађарска од 1991. до 1996. године а у Радио Телевизији Србије запослио се 1996. године, као спикер, паралелно радећи као асистент на новосадској Академији уметности. За професора класе глуме на мађарском језику проглашен је 1998. године а истовремено је до маја 2002. године био и уметнички директор Новосадског позоришта. Од 02. јула 2002. године директор је ове позоришне куће.
Глумачка остварења
Neil Simon: Кидај од своје жене (Феликс)
Woody Allen: Свирај то поново, Сем! (Сем)
Ото Толнаи: Коњска балега (Хоргоши Хилтон Емил)
Михаил Булгаков: Иван Грозни (Јанкин)
Молијер: Играјмо Молијера! (La Thorilliere, Комисар)
Ласло Копецки: Ката Кадар (Ђулаи)
Иштван Еркењ: Тотови (Томаји)
Хенрик Ибсен: Издајник (Билинг)
Ференц Молнар: Господин доктор (Директор)
Иван Кушан: Чаруга (Мирослав Франкић)
Ференц Молнар; Лилиом (Иштван Кадар)
Georg Büchner: Wоyзецк (Андрес)
Еде Тот: Сеоска лола (Лајош)
Петер Милер: Тужна недеља (Јани)
Молијер: Amphitryon (Mercur)
Бертолт Брехт: Просјачка опера (Тигрис Браун)
Жигмонд Мориц: Буди добар до смрти (Ђереш)
Friedrich Dürrenmatt: Физичари (Рицхард Восс)
Пирандело: Шест лица траже писца (Директор)
Девет глумца траже писца – По мотивима драма Хамлет Шекспира и Розенкранц и Гилденстерн су мртви Тома Стопарда (3. глумац, Цлаудиус)
Horace McCoy: Коње убијају, зар не? (Rocky)
Едмонд Ростанд: Цyрано де Бергерац (Ragueneau)
Медејини кругови – Рађено према делу Еурипида (Креон)
Чичковац – по роману Нандора Гиона «Корморани се још нису вратили» (Шандор Гергиан)
Чехов: Пајац /Платонов/ (Гроф Глагољев)
Чехов: Галеб (Дорн)
Matei Vişniec: Историја комунизма препричана душевним болесницима (Иван Микадој Гамаровски)
Максим Горки: На дну (Сатин)
Имре Добози – Карољ Корогнаи: Десетар и остали (Алберт)
Молијер: Мизантроп (Оронте)
Shakespeare: Сан летње ноћи – плесна представа (Theseus/Oberon)
Line Knutzon: Време се приближава (Народно позориште „Чики Гергељ”, Темишвар, Р. Румунија)
Ференц Молнар: Момци из улице Пал (Салашко позориште)
Ђерђ Шпиро: Прах (Народно позориште „Чики Гергељ”, Темишвар, Р. Румунија)
Тибор Залан: Амеше остаје (Народно позориште Суботица)
Eric Emmanuel Schmidt: Diderot, libertinus (Позориште Петефи, Веспрем, Р. Мађарска)
Иван Кушан: Чаруга (Позориште Шандор Хевеши, Залаегерсег, Р. Мађарска)
Арни Ибсен: Рај (Народно позориште „Чики Гергељ”, Темишвар, Р. Румунија)
Ray Cooney: Пар непар (Салашко позориште)
Ede Sigligeti: Лилиомфи (Салашко позориште)
Золтан Егреши: Португал
Ерне Веребеш: Стваралачки поход
Корнел Хамваи: Доба џелата
Гогољ: Женидба
Чехов: Вишњик (Народно позориште „Чики Гергељ”, Темишвар, Р. Румунија)
Михаил Булгаков: Мајстор и Маргарита
Награде
2000
50. Фестивал Војвођанских Професионалних Позоришта: Иштван Еркењ: Кошмар, редитељ Шандор Ласло – Награда за представу у целини, награда за режију, награда за глумачко остварење Габору Нађпалу за улогу Пиштија и Арону Балажу за улогу Пиштија, целом ансамблу награда за најбољи уметнички рад.
Дани Љубише Јовановића, Шабац
За глумачко остварење Арону Балажу за улогу Пиштија у представи Кошмар, р: Шандор Ласло
2001
51. Фестивал Војвођанских Професионалних Позоришта Награда за најбољу представу у целини додељена је представи Самоубица Николаја Ердмана, у режији Шандора Ласла, и награда за глумачко остварење Атили Мађару, за улогу Подсекалњикова у истој предстви.
2006
На Фестивалу ванграничних позоришта у Кишварди (Р.Мађарске) према гласању публике најбоља представа Бриан Фриел: Плес на празник Лунасе, у режији Шандора Ласла.
2011
„Награда за мањине“ Одељења за прекограничне Мађаре – Р. Мађарска
XVII Фестивал кратких драма у Р. Румунији представа Прах по тексту Ђерђа Шпироа у режији Шандора Ласла освојила је награду за најбољу представу у целини, и награда за најбољу глумицу добила је Енике Сас у истој представи.
Мој Нови Сад: Терезиа Фигура, глумица Новосадског позоришта
Шта је то што волите у Новом Саду? Као рођена Новосађанка дишем са Новим Садом, он ме испирише цео живот, његова разноликост, разиграност и прихватање свега што мало одудара од нормале за мене представља овај град.
Шта не волите у Новом Саду? Нестале су уличице којима се могло ходати и размишљати, опустити се. Ови нови, велики булевари убијају чар овог града. Нема ни зеленила онолико колико бих желела, где бих могла да се завучем, мало седнем, читуцкам, одведем дете да се игра.
Шта вас нервира и омета у свакодневном животу у граду? Сваки дан ми је у неку руку стресан када кренем на пробу, никад не знам који део града ће бити скроз прокопан, аутобуске трасе измењене, или ће саобраћај бити ненормално спор, увек се плашим да ћу да закасним, и то не својом кривицом.
Који вам је омиљени део града? Дунав, где нема гужве, саобраћаја, где је природа. Кеј, само део од Студентског града до краја Штранда, Шодрош, Рибарац и Телеп, где сам се пре пар година одселила, мирна уличица где не јуре аутомобили, где се деца још играју на улици, наш грунд.
Где волите да будете у граду? У позоришту, Синагоги… Свеједно да ли сам ја на сцени или навијам за колеге…
С ким волите да проводите време у граду? Са мојим сином, он је разигран као и овај град и налази прегршт занимљивости којима сатима уме да се забави, а мој задатак је да њих двоје боље упознам.
Када бисте имали чаробни штапић,шта бисте променили у граду? Менталитет људи који не поштују Нови Сад, који га прљају бацајући смеће на асфалт, који гласно псују и вичу одузимајући тако нама поштовање а себи самопоштовање.
(Блиц, јун 2010. године)
Арон Балаж
Глумац Арон Балаж, лауреат једне од највећих глумачких награда у суседној Мађарској
Ако си отворен – рањив си и можеш све…
Једна од најзначајнијих награда коју у суседној Мађарској може добити неки глумац је она с именом чувене мађарске позоришне диве Мари Јасаи. Месеца за нама добио ју је глумац Новосадског позоришта/Ујвидеки синхаз Арон Балаж и то за годишњи допринос позоришној уметности! Награду му је доделило Министарство културе Републике Мађарске!
У тренутку када је овим поводом „Лудус“ заказао интервју са њим, Балаж је добио још једну награду – овдашњу, за најбољег глумца на 60. фестивалу професионалних позоришта Војводине, и то за улогу Њега у представи „Поморанџина кора“ свог матичног позоришта.
Како подносиш своје зреле глумачке године, шта ти доносе, више немира или сталожености? Чини ми се немира, понекад ми је неугодно што увек играм велике улоге, бојим се да не постанем досадан, иако се трудим да не будем… Увек имам додатни немир због велике одговорности коју осећам према улози, мом позоришту, колегама, публици, редитељу, у жељи да одговорим на сва очекивања и високе стандарде…
Како војвођанском глумцу звучи тврдња људи који имају комплетан увид у позоришну продукцију у нашој земљи да је оно што се тренутно прави у позориштима Војводине најзанимљивије у нашој земљи? Је ли то за уобразити се или за заиграти се још више? Не мислим да то има везе са регионом, можда смо ми само били мало отворенији, храбрији, вреднији, спремнији… Или смо имали срећу да људи који воде позоришта у Војводини бирају праве људе који ће радити са нама глумцима, па да се нда подударе мишљења редитеља и трупа… Можда је заправо пресудно то да су људи који воде позоришта знали шта њихови ансамбли у датом тренутку могу и са ким то могу да остваре. И онда се неминовно деси та алхемија која доноси добру представу, добре улоге, публику…
Да ли се у овим годинама још увек заносиш мишљу да глумачке речи с позоринице имају утицаја на јавност, да могу нешто да пробуде или сада дубоко сумњаш у то?Или се глумачек речи само траже кад затребају политичарима у кампањама? Некад ми се чини да имају а некад да немају. Глумац мора да говори и труди се да то буде јасно и разговоретно, истинито, и да се онда нада да ће то што говори други разумети. Ја никако нисам за то да ми будемо гласници политичара, већ здравог разума, и најбоље је кад то радимо са сцене, а не са трибина или тргова. Са сцене то има значење и смисао. Не знам је ли то довољно јако, да ли се чује довољно гласно. Не заносим се ја, али бих волео да то има смисла. Наше представе „Поморанџина кора“, и „Човекова трагедија“ говоре о доста ствари, надам се да бар нешто од тога наведу бар некога да посумњау у неке своје заблуде
Имате сада у позоришту радикално модерно читање Мадачеве „Трагедије“. Млада публика је одушевљена. Како га ти видиш с те стране позорнице? Ја бих волео да ту нашу представу видим као гледалац, из публике. Нажалост, то никада неће бити могуће.
„Поморанџина кора“ припада највишем домету овдашњег постдрамског театра, каже Ана Тасић баш у једном „Лудусу“. Да ли постдрамски театар нуди више глумцу од тзв. конвенционалног позоришта? Истине се могу изговорити на разне начине, у неком радионичарском раду, са декором, без њега, без речи и уз галаму… Питање је да ли ће то и како публика чути и прихватити. Та врста позоришног рада може у глумцу да пробуди радозналост али исто тако и несигурност, јер немаш сигурну, извесну базу на којој стојиш, која ти чува леђа. Све може а и не мора бити. Зато је то увек на некој ивици, увек је питање да ли ће редитељ наћи добру меру ствари да би то за публику било разумљиво. Треба читати комад онако како осећаш, проникнути у то шта је писац рекао, разумети његове речи а тумачити их у контексту овог времена. У позоришту је заправо феноменална та слобода интерпретације.
Које би теме волео да играш? Важно је не дозволити људима да се умртве, учауре, зацементирају, да им је свеједно, да су равнодушни а такви све више постају и то ме јако брине и тишти. Волео бих да отварамо теме о томе…
Како се носиш са лицемерјем у позоришту? Не верујем да га има више или мање него у другим професијама, само што се ми крећемо у позоришним круговима, боље и познајемо, па нам се чини да га је ту више. Лицемерје и у позоришту, као и у животу генерално, долази из зависти и похлепе. Али тога нема када се бавимо истински проблемима који се нађу пред нама. Бескомпромисно и храбро. Треба се отворити, препустити. Ако си отворен – рањив си и можеш све, а ако си затворен нико те не може дотакнути али ни ти ништа не можеш!
Снежана Милетић (Лудус,мај 2010)
„Дневник“, март 2010. године
Кад помислимо да ће бити боље, опет смо на дну
Задатак сваког позоришта је држање уметничког нивоа и његово превазилажење. Глумац “Новосадског позоришта”, добитник најзначајнијих признања и наш комшија сматра да ради у угледном театру, оном чије су вредности препознали публика и критичари. Арон Балаж не жели да прича о политици, сматра да је политици и политичарима ионако дато превише пажње. “Некада смо говорили о уметницима, писцима, а сада би политичарима изгледа морали да додељујемо “Оскара”, рекао нам је у шали. Наш саговорник је недавно добио престижну награду “Мари Јасаи”, коју додељује мађарско министарство културе, а ми смо га прво замолили да читаоцима објасни о каквом се то признању ради.
Додељује се једном годишње, 12 људи из области позоришне уметности је добија. То је једна од најзначајнијих награда у Мађарској, која се од пре неколико година даје на целом мађарском говорном подручју, у Ердељу у Румунији, Србији…
Када си сазнао, шта си прво помислио? То је било 4. фебруара, био сам у позоришту. Када су ми саопштили, сви су били срећни, а ја сам стајао као теле. Био сам затечен, можда ни сад не осећам ту одговорност коју носи нагрда. Јесам поносан, прија ми, али нисам свестан шта она вуче за собом.
Зашто је “Роки хорор шоу” фетиш представа геј популације? Чуо сам за то. Не знам, има пуно мушкараца, сви су у корсетима, женским чарапама, травестити и све то. Сигурно зато.
Нема дубљег контекста? Не, ако гледамо главни лик, он воли и мушкарце и жене (смех).
Српско позориште у једној речи? …
И ова пауза говори довољно… (смех) …разноврсно!
Пуно путујеш, с којим емоцијама се враћаш у Нови Сад? Увек ми је драго вратити се. Примамљиво је што путовање пружа оно “друго”, људе, режисере, принципе рада, то су ствари које уметницима увек требају, изазови. Ипак, овде су друштво и колеге, то ми пружа мир.
Да ли осећаш канџе транзиције? О да! Увек смо били у стадијуму “добро, прошло је лоше, сад ће боље”, па кад то помислимо, опет будемо на дну. Имамо само наду и увек чекамо, најмање четири године.
Да ли си се деведесетих борио, побегао, изоловао…? Као већина људи, пробао сам да преживим. Био сам у Бајмоку, ишао у средњу школу, нису ми оставиле леп траг у души. Покушао сам да се изолујем, али не може се то избећи.
Вучеш ли ране из тог периода? Човек се увек сећа лепог, а не злог и у души ретко остају лоше ствари. Било је густо у Новом Саду за време бомбардовања…
Када си у животу био у највећој дилеми? Рекох, човек се не сећа лошег…(смех). Свакодневно се суочавамо с одлукама, онда је било отићи или не.
Имаш ли унутрашње немире? Наравно да имам, али се трудим да се тога отарасим. Накупљају се када човек не уради нешто, него одуговлачи.
Користиш их ли као гориво за ликове које играш? Да, може се тако.
Опиши нам ту алхемију? Ако имам неку побуну у стварном животу, па то не урадим, имам немир у души. Када ми се пружи прилика да делам на сцени то није утеха, али ако је слична ситуација човек може себи мало да олакша.
Бунтовник си? Да, у малим стварима. Са собом сигурно.
Највећи градски и државни проблем? Градски је изглед. С тим се не мирим, није у стилу, угрожава се стари део, не знам ко је дозволио нове зграде, град ће остати без стила. А државни – култура у вишем смислу. Култура људи, понашања и живота.
После десет година демократије, како дочекујеш обећања с врха? Не знам, негде има помака али увек се зезам да док наша држава уђе у Европску унију, она ће се дотле распасти. Скоро да нема смисла…
Да ли је дата реч у Србији девалвирала? Испоставило се да је тако, каже се једно, а ради се друго.
Глумио си и на нематерњем, српском језику, опиши нам то? Више рада да би се савладао језик. Изазовно је, нови људи, навике, утицај, све то учи.
Да ли си постао “шири” глумац? Имао сам једну прилику, рекао бих да је изазов када човек осећа мало страха, па ако се дохвати тога, после буде храбрији. Што више изазова човек савлада биће самопоузданији, што је у глуми добра ствар.
Мислиш ли да би виши стандард вратио људе у театар или је проблем дубљи, у нарушеном систему вредности? Ја бих прво то навео. Гледао сам у Пешти представе и радио тамо, они имају стогодишњу навику да иду у позориште, од тога много добијају, сазнају, причају о томе. У другим државама се види да потреба за позориштем није изумрла. Ми ни у биоскоп више не одлазимо.
Најбоље мерило стања у друштву? Чистоћа. За то не сноси одговорност “Градска чистоћа”, него ја, да ли ћу бацити смеће на улицу или у контејнер.
Осећаш ли се немоћно? Не знам да ли је то немоћ, али увек има мало наде. Да ли је то само почетна експлозија, “биће боље”… Сада је пао Шенген. Доћи ће можда поново стадијум када ћу бити немоћан, тај вражји круг.
Успеваш ли да одбациш бреме приватности на сцени? Морам. Може се и без тога, али се онда човек још више мучи.
Претходни гост “интервјуа недеље” психолог Жарко Требјешанин, инспирисан питањем новинара Јована Мемедовића упућеног њему у вези с рафтингом, питао је “на невиђено” Арона Балажа – да ли је икада пливао дуже од пет километара? Дуже од пет километара? Ако се сабере онда сигурно јесам (смех). Јако волим воду, свеједно да ли је река, језеро или море. Трудим се да ако имам пара увек одем на летовање. Али нисам пливао толико…
Игор Михаљевић
Интервју 24 сата: Арон Балаж, глумац
Најтеже је насмејати публику…
Наш познати глумац Арон Балаж, ведета Новосадског позоришта, недавно је добио једну од најпрестижнијих глумачких награда у Мађарској, ону која носи име велике мађарске позоришне диве „Мари Јасаи”. Та награда додељује се једном годишње и добија је 12 људи из области позоришне уметности.
ИНТЕРВЈУ – Награду „Мари Јасаи” од пре неколико година мађарско Министарство културе додељује на целом мађарском говорном подручју, у Ердељу, Румунији, Србији…, а Арон Балаж у разговору за наш лист открива како се осећао када је сазнао да је један од лауреата. Када су ми саопштили да сам један од лауреата, нисам могао да верујем. То је велика част за мене и тек када сам примио награду постао сам свестан тога шта ми се десило. Ипак, одавно сам постао свестан и тога да свака награда са собом вуче и неку одговорност, јер сви очекују да пружиш више на сцени. То треба да ставим по страни и да радим као до сада. Мислим да на тај начин, уз пуно труда, могу успешно да наставим да се бавим овим послом.
Будући да играте у комедијама, трагедијама, мјузиклима… Са занатске стране, шта вам је теже: глума, игра или певање? Током припрема човек може прилично да се изнервира, било да треба да глуми, игра или пева. Међутим, то су јако сличне ствари које су веома повезане, тако да нисам међу њима повукао неку линију. Све су то подједнако захтевни жанрови, поготово када је реч о мјузиклу, у којем треба глумити, али имати и гласа и ритма. Ипак, мислим да је у било којој изведби најтеже човека насмејати.
У досадашњој каријери, који је лик за вас био најизазовнији? На то питање сам можда у почетку могао да одговорим, али сада сам свестан тога да је свака улога посебна на свој начин и веома захтевна. Често се дешава да нешто не иде како треба на пробама, а мени је јако битно да заволим улогу коју играм и онда немам никаквих проблема. То сам временом научио и тога се придржавам. Чим прође премијера, сви смо опуштенији и свако следеће играње иде много боље.
Припрема за гостовања
„Бура”, „Поморанџина кора”, „Rocky Horror Show” и недавно премијерно изведена „Човекова трагедија” су представе у којима глуми Арон Балаж, који је добитник и престижне Стеријине награде. „Ускоро идемо на Сусрете Војвођанских позоришта са ‘Поморанџином кором’ која је проглашена за једну од најбољих и најгледанијих представа у Србији у 2009. години и која је уврштена у такмичарски део Стеријиног позорја. Надам се да ће ускоро уследити и гостовања са ‘Човековом трагедијом’ Имреа Мадача, у режији Кокана Младеновића, јер би стварно било штета да то не види позоришна публика широм земље, па и региона”, каже Балаж.
(24 сата, март 2010. године)
Билтен 60. фестивала професионалних позоришта Војводине објавио је разговор са Ароном Балажем који је на том фестивалу проглашен најбољим глумцем!
Блиц сусрет: Арон Балаж, Он у представи ”Поморанџина кора”
Својски, прецизно и посвећено
Арон Балаж је носилац репертоара Новосадског позоришта/Ујвидеки синхаз. Онима који кажу да може да игра све – треба веровати, јер је једнако маестралан и у класици, и у савременим комадима. И неверне Томе ће се у то уверити ако га буду видели бар у три различите представе.
Публика га обожава а позитивна критика готово никада не мимоилази. Он, једноставно, игра. Улога Арона Балажа у представи “Поморанџина кора” који је, према драми Маје Пелевић, режирао Кокан Младеновић, зове се Он. Представа је, према избору критичара “Вечерњих новости” Александре Гловацки, проглашена за једну од пет најбољих у позоришној продукцији Србије у прошлој години.
Арону Балажу друштво у овој представи прави Она – Андреа Јанкович и још седам колегиница, Зрела – Ливиа Банка, Проблематична – Емина Елор, медицинска сестра – Терезиа Фигура, Трудница – Агота Ференц, Удовица – Едит Фараго, Уплакана – Габриела Црнковић и Барбика – Елвира Гал, као гост из НП Суботица. А Он је, како каже редитељ Младеновић, алфа мужјак.
„То је редитељев поглед на мушкарце”, каже у шали Арон Балаж. “Убедио ме је. И да играм тако и да сам стално „у темпу“. Улазим, слушам, излазим, улазим, излазим, улазим … Само сам се плашио да се не „закуцам“ на сценским вратима…”
Како се једини Он снашао на сцени, као девети, међу осам женских ликова? Ја сам, према замисли редитеља Младеновића, носилац мушког принципа у представи „Поморанџина кора“. Играм, заправо, осам ликова, јер сам у сваком интервјуу другачији, у комуникацији са сваком од шест жена у тзв. хору женских ликова, од којих сваки носи неки свој проблем, плус две жене које су изван тог хора, Колико сам ја био концентрисан, видели сте.
Колико је „животна“ ова прича? Ово је позоришна прича у којој има јако пуно истине. Човек може да се забави и да се насмеје док је гледа. Али, на крају, ипак, почне да размишља куда све то иде и шта се дешава и са светом, и са људима, не само када је реч о млађој генерацији, него и оним старијим. Пресија у данашњем свету је огромна и намећу нам се са свих страна како треба живети, какав треба бити да би у том свету опстао. Тако и главна јунакиња свет види као место у којем „нема љубави“. Ако је ова представа огледало неких од наших живота, онда је истина да је хумор оно што ће је учинити пријемчивијом за публику, мада су њен део и они слични ликовима на сцени.
Играли сте прецизно, својски и посвећено… Увек тако играмо. Посвећени смо и на пробама, и на представама. Ова је мултимедијална, за њу нам је потребно пуно енергије и ми смо показали да је имамо…
мр Бранка Јајић
„Лудус“, 2009. године
Између две пробе: глумац Арон Балаж
С друге стране слике
Најтежи ми је процес налажења лика а најдраматичнији ми је тај први излазак на сцену, онај који се деси након читаћих проба: осећам се као Бамби на леду, каже Балаж
„Мењаш се сходно околностима, свесно или несвесно, мењају те људи око тебе а ако хоћеш свесно да се мењаш – мораш имати јасну свест о томе и велику вољу. Да нисам одабрао глуму, био бих аутоелектричар. И сигурно бих био другачији човек. Не знам да ли бољи или гори, али око себе бих сигурно имао друге људе и то би неминовно и мене обликовало. Можда бих већ имао породицу, подигао кредит, задужио се…“.
Овако говори Арон Балаж, глумац Новосадског позоришта/Ујвидеки синхаз и асистент на новосадској Академији уметности, на предмету глума који је у протеклих десет година, осим у његовом матичном позоришту (“Шест лица траже писца”, “Емигранти”, “Припитомљавања”, „Самоубица“, „Коса“, „Чикаго“, „Кошмар“, “Пац”…) играо и на сценама Веспрема, суботичког “Деже Костолањи” позоришта те СНП-а. Балаж тренутно игра и у Мађарском позоришту у Темишвару, у представи „Рај“, али и у пештанској „Барки“, у представи „Недељом не сахрањујемо“, насталој по делима Бохумила Храбала у драматизацији Кате Ђармати и Кинге Мезеи која је и редитељ представе.
„Лудусов“ саговорник каже да то није корак ближе Пешти. Тамо, наиме, не намерава да пређе: „Добро је повремено улазити у неке нове средине али немам амбиција да се икуд званично селим. Раније сам можда имао таквих идеја, сада више не. Све је то исто, и много ме више држи ово овде, него што ме тамо нешто привлачи“, додаје глумац. Балаж, који је прошле године добио Стеријину награду за улогу у мјузиклу „Роки хорор шоу“, одскора на истој сцени бриљира у „Поморанџиној кори“. Управо та представа била је повод за разговор са овим глумцем…
„Кад почнем рад на некој представи, увек ми је најтежи процес налажења лика а најдраматичнији ми је тај први излазак на сцену, онај који се деси након читаћих проба: осећам се као бамби на леду, немам појма шта ћу, ни куда ћу… па онда базам, лутам, опипавам, пробам… Ту су и колеге, међусобно се налазимо, хватамо за руке и – уз помоћ редитеља – слажемо полако то што смо нашли. И онда само у једном тренутку схватиш да имаш представу…
Тако је било и са „Поморанџином кором“. Овде смо имали додатно повишену температуру јер се ради о изузетној занимљивој, актуелној материји, домаћем тексту, грађи која је у жижи интересовања свих нас, јер се ради о нашим животима, о свету у којем живимо. Ја сам био на великој муци, јер ми је од саме помисли на урањање у ту – куда иде овај наш врли свет – тему, било лоше. С друге стране, то је наш живот и кад –тад мораш озбиљно завеслати њиме… „Поморанџина кора“ је упозоравајућа и ја се само надам да ће наша представа, ако не упозорити, онда бар понеког натерати на размишљање. То није представа о женама и о њиховим проблемима, већ пре свега о томе како се људи цео свој век труде да буду нешто што нису, нешто друго, неко други. Свесно или несвесно, они вечито гањају неку погрешну слику о себи бежећи од самих себе…
Имао сам на почетку рада недоумицу је ли то феминистички комад а онда ми је синуло да је то прича о свима нама, женама и мушкарцима, свима нама који, жудећи да будемо неко други, губимо себе и постајемо клонови. А њих је данас, под лупом ТВ камера и медија генерално, све више. У нашој представи то можда изгледа још драматичније јер је сажето у сат и по и згуснуто у сцене од којих ни једна не траје дуже од три – четири минута“.
На питање, да ли му је на путу до налажења лика инспиративнији сам текст или оно што као задатак и очекивање добије од редитеља, и, има ли истине у глумачкој мантри да је најбољи писац – мртав писац, Балаж каже: „Не, не, то апсолутно није истина. Маја је, рецимо, рекла да јој се јако допало оно што смо урадили. Нисмо дуго причали али ми се стварно учинило да је задовољна. Иначе много зависи од самог комада шта ми је у раду на њему инспиративније, сам текст или сви они који се укључе да би од њега настала представа. У овом случају то што је редитељ Кокан Младеновић тражио било је јако важно за све нас. Мајин комад је отварао разне углове, путеве, решења, могуће одговоре, ми смо се ослањали на редитељеве инструкције а он је бирао решења која смо нудили на основу његових задатака и жеља. Он је, дакле, тај који је бирао шта од свега тога иде у корист финалне идеје. Његов долазак у наше позориште био је заиста освежавајући, и увек је долазак неког новог дах свежине. За глумачку свежину од пресудне је важности то да се стално среће са другим редитељима или позориштима јер тако упознаје различите начине припреме посла, учи нове путеве проналажења лика. Заправо, сваки глумац носи право мало богатство у себи а на редитељу је да га инспирише да у себи нађе и отвори ту ризницу…“.
На пропитивање о томе, може ли се говорити о естетској клонираности онога што се нашој публици нуди у овдашњим позориштима, Балаж одговара: „У старту све зависи од изабраног комада и тога с ким радиш, али све је на крају у рукама публике, све је на неки начин ограничено њеним укусом и тиме како ће све то она да прими. Можемо ми мислити да смо урадили нешто генијално, може то критика прогласити ремек делом али ако то публика не воли – можемо ми умрети на сцени – џаба је.
Ја примећујем да неке представе публика воли, неке нешто мање а неке уопште и чини ми се да то нема везе са нашим стопостотним давањем на сцени… За ових 10 година, колико професионаолно играм у позоришту, променили су се и позориште и публика а и ми глумци, неке рампе су пале, неке још увек стоје, стално се нешто – као – ново дешава иако ништа није заправо уистину ново. Чињеница је да се мењају укус и састав публике, њихово образовање, занимање за позориште, стрпљење, у све су то умешани и разни други социолошки аспекти, шта публика очекује до позоришта, можда неки људи и данас од позоришта очекују да их релаксира и забави… Кад неко дође с тим очекивањима, па заузврат добије неку драму, јасно је зашто излази незадовољан…“
И на крају још мало о „Поморанџиној кори“, односно томе, како му је било у наручју осам жена на сцени. Балаж се недужно смешка и негира да је он ту заправо главна улога: „Ма било је сасвим добро, мада, мало је фалило да у ташни почнем да носим тампоне,. Да су пробе потрајале још који дан, мислим да бих постао стручњак за све овоземаљске женске проблеме…“, каже глумац који, кад није у позоришту или на Академији, време проводи уз воду: „Јако волим близину воде, свеједно које – море, бара – само да је вода. Опушта ме, смирује… И свакако, добро је имати и сређен приватан живот”, каже на крају на питање, какву базу мора имати глумац када са сцене врати у стваран живот.
Снежана Милетић
„Грађански лист“, 2007. године
Интервју – Арон Балаж, глумац
Увек исти брод, само други веслају…
У неколико глумачких генерација које и данас, упркос озбиљном и поштовања вредном искуству, и даље зову младима, врсних глумаца је тек неколико, на прсте једне руке могу се избројати. Небојша Глоговац, Сергеј Трифуновић… И, Арон Балаж!
Овог потоњег, који је за протеклих десет година, осим у свом матичном Новосадском позоришту/Ујвидеки синхаз, играо и на сценама Веспрема, Пеште, театра “Костолањи” те СНП-а, памтимо по улогама у: “Шест лица траже писца”, “Емигрантима”, “Припитомљавањима”, “Пацу”, “Тангу”… а публику тренутно осваја у мјузиклу “Роки хорор шоу” који се до краја сезоне може видети још 15. маја и током Стеријиног позорја (2, 3 и 4. јуна од 19 сати) на којем се такмичи у званичној селекцији.
За разлику од многих својих колега који су свој углед заложили у – увек сумњиве – политичке кампање, Балаж је своје знање и таленат уложио у озбиљну будућност – у своје младе колеге, будуће глумце са којима већ извесно време ради као асистент на новосадској Академији уметности, на предмету глума.
Шта је у позоришном смислу важно да публика зна шта се дешава иза кулиса позорнице? Публику у принципу не би требало тиме оптерећивати, али нешто од тога сазнаће управо из наше нове представе. Али само делић истине, што није ни близу правој истини…
