Ана Терек/ Anna Terék
HЕКА СЕ ЈАВЕ НАЈБОЉИ / JELENTKEZZENEK A LEGJOBBAK
апсурдна трагикомедија
Копродукција Савеза драмских уметника Војводине и Српског народног позоришта
Адаптација, режија, сценографија, музика, костим: Золтан Пушкаш/ Zoltán Puskás
Улоге:
Тина – Милован Филиповић
Гaбор – Габор Понго / Pongó Gábor
Јолика – Терезиа Фигура / Figura Terézia
Тибор – Иштван Кереши / Kőrösi István
Олга – Габриела Црнковић / Crnkovity Gabriella
Иштван – Арпад Месарош / Mésáros Árpád (Стеријина награда – најбољи глумац)
Гиза – Ирен Абрахам / Ábrahám Irén
Петер – Даниел Гомбош / Gombos Dániel
Пап – Даниел Хуста / Huszta Dániel
Фотографије: Срђан Дорошки
Пројекат Нека се јаве најбољи / Jelentkezzenek a legjobbak, у сарадњи глумаца две позоришне културе – мађарске и српске, односно Новосадског позоришта и Српског народног позоришта, вишеструко је изазован, провокативан, нов и другачији.
Пре свега зато што је то прва таква продукција у Новом Саду, али свакако и због саме редитељеве поетике и избора комада једне од најбољих младих војвођанских списатељица, Ане Терек.
Представа се истовремено игра на два језика, уз титл.
„A rend mindennek a rendje. És ha tudná mindenki, mi a rend, kinek hol a helye, mi a dolga, akkor lenne csak igazan rend. Nem ez a káosz, ez a kuszaság. Nem lehet rend nélkül élni.”
“Ред је свему ред! … Јер, ако свако зна шта је ред, где је коме место, шта је чији посао… Онда ће бити реда… А не, овако, у хаосу… Не зна се ред! Без реда се не може живети”
О АУТОРУ
Ана Терек је рођена 1984. године, у Бачкој Тополи. Дипломирала је психологију на Факултету „Лоран Етвеш“ у Будимпешти, 2012. године. Од 2006. године објављује песме, прозу и есеје у часописима, на мађарском језику и у преводу на српски.
Прву збирку песама „Провала осмеха“ објављује 2007. године, издавач СЈМС, Мужља. Друга је објављена под насловом „Дунавска улица“, код новосадског Форума, 2011. године. За њу је исте године добила награду Ервин Шинко. Од 2010. године пише драме.
О РЕДИТЕЉУ
Золтан Пушкаш, лудо креативан и необуздано духовит, надасве немирног духа. Рођен 20.02.1976. у Сенти. Дипломирао на Академији уметности у Новом Саду. Тренутно запослен у Новосадском позоришту – Újvidéki Színház.
Важније режије:
- „Танго“ позориште Kosztolányi Dezső Суботица
- „Опасне везе“ Народно позориште Суботица
- „I love you“ Темишвар
- „Чонгор и Тинде“ Забавно позориште, Будимпешта
- „Чаробњак из Оза“ позориште у Клужу
- „А шта је било са женом“ Новосадско позориште
- „Књига о џунгли“ Новосадско позориште
- „Седам дана је свет“ Новосадско позориште
- „Негде у Европи“ Новосадско позориште- Ђачка сцена
- „Сан летње ноћи“ Новосадско позориште
- „Чаробњак из Оза“ Новосадско позориште
- „Обала страсти“ Новосадско позориште
НАГРАДЕ
- Награда за најбољу представу – „I love you“ Интернационални фестивал у Кишвардију,
- Награда за најбољу представу, награда за најбољу музику* -„Сан летње ноћи“ Фестивал „Јоаким Вујић“ Крагујевац,
- Награда за најбољу режију – “Чаробњак из Оза“ Тврђава театар Смедерево,
- II место за најбољу представу – “Седам дана је свет“ Интернационални фестивал у Кишвардију,
- Награда публике „Књига о џунгли“, Интернационални фестивал у Кишвардију.
РЕЧ РЕДИТЕЉА
„Радећи на овој представи, истраживали смо проблематику односа у мешовитим браковима, различитостима и сличностима култура у Војводини, конкретно, српске и мађарске културе. Мада, може бити у питању било која култура са ових подручја. Да ли постоји разлика у размишљањима или је све то исто, а једино нас језици деле? Колико утичемо једни на друге и колико можемо да се пронађемо једни у другима?
У којој мери смо “војвођански” толерантни? Да ли заиста живимо једни са другима, или тек једни поред других?
Истовремено, истраживали смо колико смо отворени за “европски” начин размишљања којем се, званично, тежи. Да ли су обични људи спремни за истополне бракове, какав однос имају према томе?
Колико смо Европљани? И шта то, уопште, значи?
Играњем ове апсурдне трагикомедије дајемо гледаоцима могућност да учествују и укључе се у својеврсну сеансу. Где смо сви ми у прихватању различитости?
Жеља нам је да се свако у публици запита: “Шта бих ја учинио на њиховом месту?”
Много питања желимо да отворимо и много питања остаје отворено.“