„Mladi novosadski glumac Strahinja Bojović upustio se u višestruko rizičnu pozorišnu avanturu i, odmah da kažemo, ostvario rezultat vredan poštovanja.
Najpre, usudio se da pred publiku izađe sam, što je potez na koji se teško odlučuju i veterani scene, a potom je, ne zazirući ni od spisateljskog autoriteta (i svih kontroverzi koje ga prate) kakav je Aleksandar Popović, ni od autoriteta njegovih dosadašnjih scenskih tumača, vrlo samosvesno odlučio da „bude drugačiji“.
Poznato i – kao retko koje delo ovog pisca – uglavnom vrlo uspešno postavljano na scenu – od antologijske postavke Ljubiše Ristića, do onih Branka Pleše i Ninoslava Šćepanovića – „Ljubinko i Desanka“, Strahinja Bojović je pretočio u monodramski, uslovno kabaretski, scenski idiom pod naslovom „Ljubinko“. Ostali likovi: Desanka i Avgust, bili su tek muzičke partiture koje je, uživo, izvodio poznati novosadski bend UMT.
U ovakvom postupku, u kojem je do apsurda doveden hipertrofirani jezik Aleksandra Popovića i u kojem je ono melodramsko u Popovićevom komadu prepoznato kao „kabaretsko“, a mentalitetsko kao univerzalno, postalo je, više no ikad, jasno da je pišući „Ljubinka i Desanku“ Aleksandar Popović zapravo napisao našu verziju „Čekajući Godoa“.
Monološki verbalni iskaz u „dijalogu“ s muzikom, duhovito i potresno u isti mah, podvlačio je sva bitna značenja Popovićevog komada, od usamljenosti, čežnje za komunikacijom i ljubavlju, do famoznog „čekanja“ onoga koji nikako već jednom da dođe.
Izvodeći svoj „ples na kiši“ (sve vreme, po autorovim indikacijama, pada kiša) koja se, poput ostalih protagonista takođe oglašavala samo zvukom, Strahinja Bojović je bio i fizički i verbalno žovijalan, duhovit, zabavan, smešan i tužan, čak tragičan klovn, izgubljen mali čovek, praznih džepova i praznog stomaka, željan empatije, pružene ruke i srodne duše.
Predstava „Ljubinko“ će biti na redovnom repertoaru Srpskog narodnog pozorišta, na čijoj je kamernoj sceni prvog dana ove sedmice premijerno i izvedena, a ovaj tekst neka bude shvaćen kao preporuka s tri zvezdice.“
DNEVNIK
D. Nikolić
19. oktobar 2005.
