Beleška o jednoj predstavi
Komad Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića Nebeski odred (nastao u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i Saveza dramskih umetnika Vojvodine) jasno, oštro i sugestivno pokazuje jednu od najmračnijih strana Drugog svetskog rata, ali i čovekove prirode, pri tom revalorizujući sva poznata pitanja koja se tiču života, ljudskosti i slobode.
Život u logoru meri se danima koji sužnja dele od slobode. Ili smrti? Po koju cenu saznanje o bliskoj smrti motiviše čoveka da planira bekstvo, ili da se po svaku cenu bori za makar još jedan dan života? Upravo o takvom teškom logoraškom životu, vremenski ograničenog trajanja na 90 dana, o takvom proživljavanju koje potire sva sećanja na pređašnji život logoraša, uverljivo dramski uobličavaju veoma mladi glumci u predstavi koju je 29. novembra ove godine publika stojeći dugo aplaudirajući oduševljeno pozdravljala, pljeskanjem nagrađujući i ambiciozan rediteljski poduhvat Mie Knežević, te autorskog tima – scenografija Miljena Vučković, kostimi Mia Knežević, dizajn svetla Nikola Marinkov – te sjajni glumački ansambl: Marko Savković – Muselman, Danilo Milovanović – Čovek pod kapom, Stefan Juanin – Polen, Dimitrije Dinić – Zeleni, Dejan Karlečik – Frans, Uglješa Spasojević – Serb, Vladimir Maksimović – Greko, Aleksandar Milković – Rus, Miloš Vojnović – Oberštrumbanfirer, Ivan Ninčić – Raportfirer, Branislav Jerković – Ađutant, Mladen Vuković – Streljani i Branko Lozo – Dobošar).
Iz kraćih monoloških i dijaloških replika naslućujemo čime su se logoraši bavili u životu koji je prethodio deportaciji u Aušvic, a bili su: profesor, vajar, pisar, verski p(r)osvećenik, umetnik svog zanata, obrazovan i pametan čovek. Dakle, bili su predstavnici profesija koje sublimiraju sve ono što ukazuje na humanost i opstanak čovečanstva. No, sve te profesije imaju smisao jedino kada se ostvaruju u slobodi. Bez nje logoraši prestaju da budu ljudi i samo su živa bića vođena primalnim porivima i borbom za opstanak koja briše prošlost a vlastita sećanja pretvara u košmar.
Grupa od osam logoraša, zaduženih da spaljuju svoje sapatnike, ima privilegiju da, za razliku od ostalih zatočenika Aušvica, obitava u toplom. No toplota potiče od peći krematorijuma, koja ih neprestano podseća na posao koji obavljaju, no i na sudbinu koja ih neminovno čeka, jer njihov zadatak je vremenski ograničen, a to im je unapred saopšteno.
U skučenom prostoru u kojem klaustrofobiju pojačava nesnosna vrućina, oni obitavaju na vojničkim sanducima u koje urezuju „recke za svaki dan života“. Crvena svetlost iz pozadine scene aludira na peć koja je danonoćno vrela, a krpe koje simuliraju njihovu odeću skinute su s nesrećnika koji su završili u krematorijumu. Sve ukazuje na pakao njihove pozicije logoraša koji pristaju na sve samo da bi za sebe „kupili“ jedan dan života više. A taj jedan dan, u njihovom slučaju, vredi kao 5.000 tuđih ugašenih života u gasnoj komori.
Drama, dakle, problematizuje temu preobražaja ljudi u životinje koji spaljuju leševe, dok pepeo spaljenih neprestano lebdi u vazduhu, šta više, taj pepeo postaje njihov jedini vazduh, meša se s njihovom hranom… Udišući pepeo i hraneći se njim, oni maštaju o bekstvu iz logora, no plan o begu će pre biti njihov pokušaj pronalaženja alibija za animalnu borbu koju vode, borbu za samo još jedan dan.
Primena smelih i efektnih pozorišnih postupaka (zvuci doboša kojima započinje dramska radnja, izdvajanje logoraša iz redova gledalaca, obnaženost, pucnji, aktivno učestvovanje gledalaca u sprovođenju do Kamerne scene Srpskog narodnog pozorišta, napadi kašlja logoraša i borba za svaki udah, „žmirkanje“ ionako prigušenog svetla koje je izazvano promenom električnog napona kada logoraš, bežeći, nailazi na smrtonosnu električnu ogradu, ili je pak spasonosna kao za Serba koji svesno hrli u smrt, autističnost Muselmana u drugom delu predstave, psihotična ponašanja logoraša, šamaranje, potčinjavanje…) ukazuje na ogoljenost i obesmišljenost ovakvog „života“.
Publika se namah nađe u situaciji da promišlja slobodu kao kompleksni fenomen koji danas olako doživljavamo, ili je jednostavno podrazumevamo kao nešto sasvim prirodno. No, da li je ona uistinu podrazumevajuća?
I. Ilić
29. novembra 2016.
Novi Sad