Aron Balaž
Glumac Aron Balaž, laureat jedne od najvećih glumačkih nagrada u susednoj Mađarskoj
Ako si otvoren – ranjiv si i možeš sve…
Jedna od najznačajnijih nagrada koju u susednoj Mađarskoj može dobiti neki glumac je ona s imenom čuvene mađarske pozorišne dive Mari Jasai. Meseca za nama dobio ju je glumac Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz Aron Balaž i to za godišnji doprinos pozorišnoj umetnosti! Nagradu mu je dodelilo Ministarstvo kulture Republike Mađarske!
U trenutku kada je ovim povodom „Ludus“ zakazao intervju sa njim, Balaž je dobio još jednu nagradu – ovdašnju, za najboljeg glumca na 60. festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, i to za ulogu Njega u predstavi „Pomorandžina kora“ svog matičnog pozorišta.
Kako podnosiš svoje zrele glumačke godine, šta ti donose, više nemira ili staloženosti?
Čini mi se nemira, ponekad mi je neugodno što uvek igram velike uloge, bojim se da ne postanem dosadan, iako se trudim da ne budem… Uvek imam dodatni nemir zbog velike odgovornosti koju osećam prema ulozi, mom pozorištu, kolegama, publici, reditelju, u želji da odgovorim na sva očekivanja i visoke standarde…
Kako vojvođanskom glumcu zvuči tvrdnja ljudi koji imaju kompletan uvid u pozorišnu produkciju u našoj zemlji da je ono što se trenutno pravi u pozorištima Vojvodine najzanimljivije u našoj zemlji? Je li to za uobraziti se ili za zaigrati se još više?
Ne mislim da to ima veze sa regionom, možda smo mi samo bili malo otvoreniji, hrabriji, vredniji, spremniji… Ili smo imali sreću da ljudi koji vode pozorišta u Vojvodini biraju prave ljude koji će raditi sa nama glumcima, pa da se nda podudare mišljenja reditelja i trupa… Možda je zapravo presudno to da su ljudi koji vode pozorišta znali šta njihovi ansambli u datom trenutku mogu i sa kim to mogu da ostvare. I onda se neminovno desi ta alhemija koja donosi dobru predstavu, dobre uloge, publiku…
Da li se u ovim godinama još uvek zanosiš mišlju da glumačke reči s pozorinice imaju uticaja na javnost, da mogu nešto da probude ili sada duboko sumnjaš u to?Ili se glumaček reči samo traže kad zatrebaju političarima u kampanjama?
Nekad mi se čini da imaju a nekad da nemaju. Glumac mora da govori i trudi se da to bude jasno i razgovoretno, istinito, i da se onda nada da će to što govori drugi razumeti. Ja nikako nisam za to da mi budemo glasnici političara, već zdravog razuma, i najbolje je kad to radimo sa scene, a ne sa tribina ili trgova. Sa scene to ima značenje i smisao. Ne znam je li to dovoljno jako, da li se čuje dovoljno glasno. Ne zanosim se ja, ali bih voleo da to ima smisla. Naše predstave „Pomorandžina kora“, i „Čovekova tragedija“ govore o dosta stvari, nadam se da bar nešto od toga navedu bar nekoga da posumnjau u neke svoje zablude
Imate sada u pozorištu radikalno moderno čitanje Madačeve „Tragedije“. Mlada publika je oduševljena. Kako ga ti vidiš s te strane pozornice?
Ja bih voleo da tu našu predstavu vidim kao gledalac, iz publike. Nažalost, to nikada neće biti moguće.
„Pomorandžina kora“ pripada najvišem dometu ovdašnjeg postdramskog teatra, kaže Ana Tasić baš u jednom „Ludusu“. Da li postdramski teatar nudi više glumcu od tzv. konvencionalnog pozorišta?
Istine se mogu izgovoriti na razne načine, u nekom radioničarskom radu, sa dekorom, bez njega, bez reči i uz galamu… Pitanje je da li će to i kako publika čuti i prihvatiti. Ta vrsta pozorišnog rada može u glumcu da probudi radoznalost ali isto tako i nesigurnost, jer nemaš sigurnu, izvesnu bazu na kojoj stojiš, koja ti čuva leđa. Sve može a i ne mora biti. Zato je to uvek na nekoj ivici, uvek je pitanje da li će reditelj naći dobru meru stvari da bi to za publiku bilo razumljivo. Treba čitati komad onako kako osećaš, proniknuti u to šta je pisac rekao, razumeti njegove reči a tumačiti ih u kontekstu ovog vremena. U pozorištu je zapravo fenomenalna ta sloboda interpretacije.
Koje bi teme voleo da igraš?
Važno je ne dozvoliti ljudima da se umrtve, učaure, zacementiraju, da im je svejedno, da su ravnodušni a takvi sve više postaju i to me jako brine i tišti. Voleo bih da otvaramo teme o tome…
Kako se nosiš sa licemerjem u pozorištu?
Ne verujem da ga ima više ili manje nego u drugim profesijama, samo što se mi krećemo u pozorišnim krugovima, bolje i poznajemo, pa nam se čini da ga je tu više. Licemerje i u pozorištu, kao i u životu generalno, dolazi iz zavisti i pohlepe. Ali toga nema kada se bavimo istinski problemima koji se nađu pred nama. Beskompromisno i hrabro. Treba se otvoriti, prepustiti. Ako si otvoren – ranjiv si i možeš sve, a ako si zatvoren niko te ne može dotaknuti ali ni ti ništa ne možeš!
Snežana Miletić
(Ludus,maj 2010)
„Dnevnik“, mart 2010. godine
Kad pomislimo da će biti bolje, opet smo na dnu
Zadatak svakog pozorišta je držanje umetničkog nivoa i njegovo prevazilaženje. Glumac “Novosadskog pozorišta”, dobitnik najznačajnijih priznanja i naš komšija smatra da radi u uglednom teatru, onom čije su vrednosti prepoznali publika i kritičari. Aron Balaž ne želi da priča o politici, smatra da je politici i političarima ionako dato previše pažnje. “Nekada smo govorili o umetnicima, piscima, a sada bi političarima izgleda morali da dodeljujemo “Oskara”, rekao nam je u šali. Naš sagovornik je nedavno dobio prestižnu nagradu “Mari Jasai”, koju dodeljuje mađarsko ministarstvo kulture, a mi smo ga prvo zamolili da čitaocima objasni o kakvom se to priznanju radi.
Dodeljuje se jednom godišnje, 12 ljudi iz oblasti pozorišne umetnosti je dobija. To je jedna od najznačajnijih nagrada u Mađarskoj, koja se od pre nekoliko godina daje na celom mađarskom govornom području, u Erdelju u Rumuniji, Srbiji…
Kada si saznao, šta si prvo pomislio?
To je bilo 4. februara, bio sam u pozorištu. Kada su mi saopštili, svi su bili srećni, a ja sam stajao kao tele. Bio sam zatečen, možda ni sad ne osećam tu odgovornost koju nosi nagrda. Jesam ponosan, prija mi, ali nisam svestan šta ona vuče za sobom.
Zašto je “Roki horor šou” fetiš predstava gej populacije?
Čuo sam za to. Ne znam, ima puno muškaraca, svi su u korsetima, ženskim čarapama, travestiti i sve to. Sigurno zato.
Nema dubljeg konteksta?
Ne, ako gledamo glavni lik, on voli i muškarce i žene (smeh).
Srpsko pozorište u jednoj reči?
…
I ova pauza govori dovoljno…
(smeh) …raznovrsno!
Puno putuješ, s kojim emocijama se vraćaš u Novi Sad?
Uvek mi je drago vratiti se. Primamljivo je što putovanje pruža ono “drugo”, ljude, režisere, principe rada, to su stvari koje umetnicima uvek trebaju, izazovi. Ipak, ovde su društvo i kolege, to mi pruža mir.
Da li osećaš kandže tranzicije?
O da! Uvek smo bili u stadijumu “dobro, prošlo je loše, sad će bolje”, pa kad to pomislimo, opet budemo na dnu. Imamo samo nadu i uvek čekamo, najmanje četiri godine.
Da li si se devedesetih borio, pobegao, izolovao…?
Kao većina ljudi, probao sam da preživim. Bio sam u Bajmoku, išao u srednju školu, nisu mi ostavile lep trag u duši. Pokušao sam da se izolujem, ali ne može se to izbeći.
Vučeš li rane iz tog perioda?
Čovek se uvek seća lepog, a ne zlog i u duši retko ostaju loše stvari. Bilo je gusto u Novom Sadu za vreme bombardovanja…
Kada si u životu bio u najvećoj dilemi?
Rekoh, čovek se ne seća lošeg…(smeh). Svakodnevno se suočavamo s odlukama, onda je bilo otići ili ne.
Imaš li unutrašnje nemire?
Naravno da imam, ali se trudim da se toga otarasim. Nakupljaju se kada čovek ne uradi nešto, nego odugovlači.
Koristiš ih li kao gorivo za likove koje igraš?
Da, može se tako.
Opiši nam tu alhemiju?
Ako imam neku pobunu u stvarnom životu, pa to ne uradim, imam nemir u duši. Kada mi se pruži prilika da delam na sceni to nije uteha, ali ako je slična situacija čovek može sebi malo da olakša.
Buntovnik si?
Da, u malim stvarima. Sa sobom sigurno.
Najveći gradski i državni problem?
Gradski je izgled. S tim se ne mirim, nije u stilu, ugrožava se stari deo, ne znam ko je dozvolio nove zgrade, grad će ostati bez stila. A državni – kultura u višem smislu. Kultura ljudi, ponašanja i života.
Posle deset godina demokratije, kako dočekuješ obećanja s vrha?
Ne znam, negde ima pomaka ali uvek se zezam da dok naša država uđe u Evropsku uniju, ona će se dotle raspasti. Skoro da nema smisla…
Da li je data reč u Srbiji devalvirala?
Ispostavilo se da je tako, kaže se jedno, a radi se drugo.
Glumio si i na nematernjem, srpskom jeziku, opiši nam to?
Više rada da bi se savladao jezik. Izazovno je, novi ljudi, navike, uticaj, sve to uči.
Da li si postao “širi” glumac?
Imao sam jednu priliku, rekao bih da je izazov kada čovek oseća malo straha, pa ako se dohvati toga, posle bude hrabriji. Što više izazova čovek savlada biće samopouzdaniji, što je u glumi dobra stvar.
Misliš li da bi viši standard vratio ljude u teatar ili je problem dublji, u narušenom sistemu vrednosti?
Ja bih prvo to naveo. Gledao sam u Pešti predstave i radio tamo, oni imaju stogodišnju naviku da idu u pozorište, od toga mnogo dobijaju, saznaju, pričaju o tome. U drugim državama se vidi da potreba za pozorištem nije izumrla. Mi ni u bioskop više ne odlazimo.
Najbolje merilo stanja u društvu?
Čistoća. Za to ne snosi odgovornost “Gradska čistoća”, nego ja, da li ću baciti smeće na ulicu ili u kontejner.
Osećaš li se nemoćno?
Ne znam da li je to nemoć, ali uvek ima malo nade. Da li je to samo početna eksplozija, “biće bolje”… Sada je pao Šengen. Doći će možda ponovo stadijum kada ću biti nemoćan, taj vražji krug.
Uspevaš li da odbaciš breme privatnosti na sceni?
Moram. Može se i bez toga, ali se onda čovek još više muči.
Prethodni gost “intervjua nedelje” psiholog Žarko Trebješanin, inspirisan pitanjem novinara Jovana Memedovića upućenog njemu u vezi s raftingom, pitao je “na neviđeno” Arona Balaža – da li je ikada plivao duže od pet kilometara?
Duže od pet kilometara? Ako se sabere onda sigurno jesam (smeh). Jako volim vodu, svejedno da li je reka, jezero ili more. Trudim se da ako imam para uvek odem na letovanje. Ali nisam plivao toliko…
Igor Mihaljević
Intervju 24 sata: Aron Balaž, glumac
Najteže je nasmejati publiku…
Naš poznati glumac Aron Balaž, vedeta Novosadskog pozorišta, nedavno je dobio jednu od najprestižnijih glumačkih nagrada u Mađarskoj, onu koja nosi ime velike mađarske pozorišne dive „Mari Jasai”. Ta nagrada dodeljuje se jednom godišnje i dobija je 12 ljudi iz oblasti pozorišne umetnosti.
INTERVJU – Nagradu „Mari Jasai” od pre nekoliko godina mađarsko Ministarstvo kulture dodeljuje na celom mađarskom govornom području, u Erdelju, Rumuniji, Srbiji…, a Aron Balaž u razgovoru za naš list otkriva kako se osećao kada je saznao da je jedan od laureata.
Kada su mi saopštili da sam jedan od laureata, nisam mogao da verujem. To je velika čast za mene i tek kada sam primio nagradu postao sam svestan toga šta mi se desilo. Ipak, odavno sam postao svestan i toga da svaka nagrada sa sobom vuče i neku odgovornost, jer svi očekuju da pružiš više na sceni. To treba da stavim po strani i da radim kao do sada. Mislim da na taj način, uz puno truda, mogu uspešno da nastavim da se bavim ovim poslom.
Budući da igrate u komedijama, tragedijama, mjuziklima… Sa zanatske strane, šta vam je teže: gluma, igra ili pevanje?
Tokom priprema čovek može prilično da se iznervira, bilo da treba da glumi, igra ili peva. Međutim, to su jako slične stvari koje su veoma povezane, tako da nisam među njima povukao neku liniju. Sve su to podjednako zahtevni žanrovi, pogotovo kada je reč o mjuziklu, u kojem treba glumiti, ali imati i glasa i ritma. Ipak, mislim da je u bilo kojoj izvedbi najteže čoveka nasmejati.
U dosadašnjoj karijeri, koji je lik za vas bio najizazovniji?
Na to pitanje sam možda u početku mogao da odgovorim, ali sada sam svestan toga da je svaka uloga posebna na svoj način i veoma zahtevna. Često se dešava da nešto ne ide kako treba na probama, a meni je jako bitno da zavolim ulogu koju igram i onda nemam nikakvih problema. To sam vremenom naučio i toga se pridržavam. Čim prođe premijera, svi smo opušteniji i svako sledeće igranje ide mnogo bolje.
Priprema za gostovanja
„Bura”, „Pomorandžina kora”, „Rocky Horror Show” i nedavno premijerno izvedena „Čovekova tragedija” su predstave u kojima glumi Aron Balaž, koji je dobitnik i prestižne Sterijine nagrade. „Uskoro idemo na Susrete Vojvođanskih pozorišta sa ‘Pomorandžinom korom’ koja je proglašena za jednu od najboljih i najgledanijih predstava u Srbiji u 2009. godini i koja je uvrštena u takmičarski deo Sterijinog pozorja. Nadam se da će uskoro uslediti i gostovanja sa ‘Čovekovom tragedijom’ Imrea Madača, u režiji Kokana Mladenovića, jer bi stvarno bilo šteta da to ne vidi pozorišna publika širom zemlje, pa i regiona”, kaže Balaž.
(24 sata, mart 2010. godine)
Bilten 60. festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine objavio je razgovor sa Aronom Balažem koji je na tom festivalu proglašen najboljim glumcem!
Blic susret: Aron Balaž, On u predstavi ”Pomorandžina kora”
Svojski, precizno i posvećeno
Aron Balaž je nosilac repertoara Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz. Onima koji kažu da može da igra sve – treba verovati, jer je jednako maestralan i u klasici, i u savremenim komadima. I neverne Tome će se u to uveriti ako ga budu videli bar u tri različite predstave.
Publika ga obožava a pozitivna kritika gotovo nikada ne mimoilazi. On, jednostavno, igra. Uloga Arona Balaža u predstavi “Pomorandžina kora” koji je, prema drami Maje Pelević, režirao Kokan Mladenović, zove se On. Predstava je, prema izboru kritičara “Večernjih novosti” Aleksandre Glovacki, proglašena za jednu od pet najboljih u pozorišnoj produkciji Srbije u prošloj godini.
Aronu Balažu društvo u ovoj predstavi pravi Ona – Andrea Jankovič i još sedam koleginica, Zrela – Livia Banka, Problematična – Emina Elor, medicinska sestra – Terezia Figura, Trudnica – Agota Ferenc, Udovica – Edit Farago, Uplakana – Gabriela Crnković i Barbika – Elvira
Gal, kao gost iz NP Subotica. A On je, kako kaže reditelj Mladenović, alfa mužjak.
„To je rediteljev pogled na muškarce”, kaže u šali Aron Balaž. “Ubedio me je. I da igram tako i da sam stalno „u tempu“. Ulazim, slušam, izlazim, ulazim, izlazim, ulazim … Samo sam se plašio da se ne „zakucam“ na scenskim vratima…”
Kako se jedini On snašao na sceni, kao deveti, među osam ženskih likova?
Ja sam, prema zamisli reditelja Mladenovića, nosilac muškog principa u predstavi „Pomorandžina kora“. Igram, zapravo, osam likova, jer sam u svakom intervjuu drugačiji, u komunikaciji sa svakom od šest žena u tzv. horu ženskih likova, od kojih svaki nosi neki svoj problem, plus dve žene koje su izvan tog hora, Koliko sam ja bio koncentrisan, videli ste.
Koliko je „životna“ ova priča?
Ovo je pozorišna priča u kojoj ima jako puno istine. Čovek može da se zabavi i da se nasmeje dok je gleda. Ali, na kraju, ipak, počne da razmišlja kuda sve to ide i šta se dešava i sa svetom, i sa ljudima, ne samo kada je reč o mlađoj generaciji, nego i onim starijim. Presija u današnjem svetu je ogromna i nameću nam se sa svih strana kako treba živeti, kakav treba biti da bi u tom svetu opstao. Tako i glavna junakinja svet vidi kao mesto u kojem „nema ljubavi“. Ako je ova predstava ogledalo nekih od naših života, onda je istina da je humor ono što će je učiniti prijemčivijom za publiku, mada su njen deo i oni slični likovima na sceni.
Igrali ste precizno, svojski i posvećeno…
Uvek tako igramo. Posvećeni smo i na probama, i na predstavama. Ova je multimedijalna, za nju nam je potrebno puno energije i mi smo pokazali da je imamo…
mr Branka Jajić
„Ludus“, 2009. godine
Između dve probe: glumac Aron Balaž
S druge strane slike
Najteži mi je proces nalaženja lika a najdramatičniji mi je taj prvi izlazak na scenu, onaj koji se desi nakon čitaćih proba: osećam se kao Bambi na ledu, kaže Balaž
„Menjaš se shodno okolnostima, svesno ili nesvesno, menjaju te ljudi oko tebe a ako hoćeš svesno da se menjaš – moraš imati jasnu svest o tome i veliku volju. Da nisam odabrao glumu, bio bih autoelektričar. I sigurno bih bio drugačiji čovek. Ne znam da li bolji ili gori, ali oko sebe bih sigurno imao druge ljude i to bi neminovno i mene oblikovalo. Možda bih već imao porodicu, podigao kredit, zadužio se…“.
Ovako govori Aron Balaž, glumac Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz i asistent na novosadskoj Akademiji umetnosti, na predmetu gluma koji je u proteklih deset godina, osim u njegovom matičnom pozorištu (“Šest lica traže pisca”, “Emigranti”, “Pripitomljavanja”, „Samoubica“, „Kosa“, „Čikago“, „Košmar“, “Pac”…) igrao i na scenama Vesprema, subotičkog “Deže Kostolanji” pozorišta te SNP-a. Balaž trenutno igra i u Mađarskom pozorištu u Temišvaru, u predstavi „Raj“, ali i u peštanskoj „Barki“, u predstavi „Nedeljom ne sahranjujemo“, nastaloj po delima Bohumila Hrabala u dramatizaciji Kate Đarmati i Kinge Mezei koja je i reditelj predstave.
„Ludusov“ sagovornik kaže da to nije korak bliže Pešti. Tamo, naime, ne namerava da pređe: „Dobro je povremeno ulaziti u neke nove sredine ali nemam ambicija da se ikud zvanično selim. Ranije sam možda imao takvih ideja, sada više ne. Sve je to isto, i mnogo me više drži ovo ovde, nego što me tamo nešto privlači“, dodaje glumac. Balaž, koji je prošle godine dobio Sterijinu nagradu za ulogu u mjuziklu „Roki horor šou“, odskora na istoj sceni briljira u „Pomorandžinoj kori“. Upravo ta predstava bila je povod za razgovor sa ovim glumcem…
„Kad počnem rad na nekoj predstavi, uvek mi je najteži proces nalaženja lika a najdramatičniji mi je taj prvi izlazak na scenu, onaj koji se desi nakon čitaćih proba: osećam se kao bambi na ledu, nemam pojma šta ću, ni kuda ću… pa onda bazam, lutam, opipavam, probam… Tu su i kolege, međusobno se nalazimo, hvatamo za ruke i – uz pomoć reditelja – slažemo polako to što smo našli. I onda samo u jednom trenutku shvatiš da imaš predstavu…
Tako je bilo i sa „Pomorandžinom korom“. Ovde smo imali dodatno povišenu temperaturu jer se radi o izuzetnoj zanimljivoj, aktuelnoj materiji, domaćem tekstu, građi koja je u žiži interesovanja svih nas, jer se radi o našim životima, o svetu u kojem živimo. Ja sam bio na velikoj muci, jer mi je od same pomisli na uranjanje u tu – kuda ide ovaj naš vrli svet – temu, bilo loše. S druge strane, to je naš život i kad –tad moraš ozbiljno zaveslati njime… „Pomorandžina kora“ je upozoravajuća i ja se samo nadam da će naša predstava, ako ne upozoriti, onda bar ponekog naterati na razmišljanje. To nije predstava o ženama i o njihovim problemima, već pre svega o tome kako se ljudi ceo svoj vek trude da budu nešto što nisu, nešto drugo, neko drugi. Svesno ili nesvesno, oni večito ganjaju neku pogrešnu sliku o sebi bežeći od samih sebe…
Imao sam na početku rada nedoumicu je li to feministički komad a onda mi je sinulo da je to priča o svima nama, ženama i muškarcima, svima nama koji, žudeći da budemo neko drugi, gubimo sebe i postajemo klonovi. A njih je danas, pod lupom TV kamera i medija generalno, sve više. U našoj predstavi to možda izgleda još dramatičnije jer je sažeto u sat i po i zgusnuto u scene od kojih ni jedna ne traje duže od tri – četiri minuta“.
Na pitanje, da li mu je na putu do nalaženja lika inspirativniji sam tekst ili ono što kao zadatak i očekivanje dobije od reditelja, i, ima li istine u glumačkoj mantri da je najbolji pisac – mrtav pisac, Balaž kaže: „Ne, ne, to apsolutno nije istina. Maja je, recimo, rekla da joj se jako dopalo ono što smo uradili. Nismo dugo pričali ali mi se stvarno učinilo da je zadovoljna. Inače mnogo zavisi od samog komada šta mi je u radu na njemu inspirativnije, sam tekst ili svi oni koji se uključe da bi od njega nastala predstava. U ovom slučaju to što je reditelj Kokan Mladenović tražio bilo je jako važno za sve nas. Majin komad je otvarao razne uglove, puteve, rešenja, moguće odgovore, mi smo se oslanjali na rediteljeve instrukcije a on je birao rešenja koja smo nudili na osnovu njegovih zadataka i želja. On je, dakle, taj koji je birao šta od svega toga ide u korist finalne ideje. Njegov dolazak u naše pozorište bio je zaista osvežavajući, i uvek je dolazak nekog novog dah svežine. Za glumačku svežinu od presudne je važnosti to da se stalno sreće sa drugim rediteljima ili pozorištima jer tako upoznaje različite načine pripreme posla, uči nove puteve pronalaženja lika. Zapravo, svaki glumac nosi pravo malo bogatstvo u sebi a na reditelju je da ga inspiriše da u sebi nađe i otvori tu riznicu…“.
Na propitivanje o tome, može li se govoriti o estetskoj kloniranosti onoga što se našoj publici nudi u ovdašnjim pozorištima, Balaž odgovara: „U startu sve zavisi od izabranog komada i toga s kim radiš, ali sve je na kraju u rukama publike, sve je na neki način ograničeno njenim ukusom i time kako će sve to ona da primi. Možemo mi misliti da smo uradili nešto genijalno, može to kritika proglasiti remek delom ali ako to publika ne voli – možemo mi umreti na sceni – džaba je.
Ja primećujem da neke predstave publika voli, neke nešto manje a neke uopšte i čini mi se da to nema veze sa našim stopostotnim davanjem na sceni… Za ovih 10 godina, koliko profesionaolno igram u pozorištu, promenili su se i pozorište i publika a i mi glumci, neke rampe su pale, neke još uvek stoje, stalno se nešto – kao – novo dešava iako ništa nije zapravo uistinu novo. Činjenica je da se menjaju ukus i sastav publike, njihovo obrazovanje, zanimanje za pozorište, strpljenje, u sve su to umešani i razni drugi sociološki aspekti, šta publika očekuje do pozorišta, možda neki ljudi i danas od pozorišta očekuju da ih relaksira i zabavi… Kad neko dođe s tim očekivanjima, pa zauzvrat dobije neku dramu, jasno je zašto izlazi nezadovoljan…“
I na kraju još malo o „Pomorandžinoj kori“, odnosno tome, kako mu je bilo u naručju osam žena na sceni. Balaž se nedužno smeška i negira da je on tu zapravo glavna uloga: „Ma bilo je sasvim dobro, mada, malo je falilo da u tašni počnem da nosim tampone,. Da su probe potrajale još koji dan, mislim da bih postao stručnjak za sve ovozemaljske ženske probleme…“, kaže glumac koji, kad nije u pozorištu ili na Akademiji, vreme provodi uz vodu: „Jako volim blizinu vode, svejedno koje – more, bara – samo da je voda. Opušta me, smiruje… I svakako, dobro je imati i sređen privatan život”, kaže na kraju na pitanje, kakvu bazu mora imati glumac kada sa scene vrati u stvaran život.
Snežana Miletić
„Građanski list“, 2007. godine
Intervju – Aron Balaž, glumac
Uvek isti brod, samo drugi veslaju…
U nekoliko glumačkih generacija koje i danas, uprkos ozbiljnom i poštovanja vrednom iskustvu, i dalje zovu mladima, vrsnih glumaca je tek nekoliko, na prste jedne ruke mogu se izbrojati. Nebojša Glogovac, Sergej Trifunović… I, Aron Balaž!
Ovog potonjeg, koji je za proteklih deset godina, osim u svom matičnom Novosadskom pozorištu/Ujvideki sinhaz, igrao i na scenama Vesprema, Pešte, teatra “Kostolanji” te SNP-a, pamtimo po ulogama u: “Šest lica traže pisca”, “Emigrantima”, “Pripitomljavanjima”, “Pacu”, “Tangu”… a publiku trenutno osvaja u mjuziklu “Roki horor šou” koji se do kraja sezone može videti još 15. maja i tokom Sterijinog pozorja (2, 3 i 4. juna od 19 sati) na kojem se takmiči u zvaničnoj selekciji.
Za razliku od mnogih svojih kolega koji su svoj ugled založili u – uvek sumnjive – političke kampanje, Balaž je svoje znanje i talenat uložio u ozbiljnu budućnost – u svoje mlade kolege, buduće glumce sa kojima već izvesno vreme radi kao asistent na novosadskoj Akademiji umetnosti, na predmetu gluma.
Šta je u pozorišnom smislu važno da publika zna šta se dešava iza kulisa pozornice?
Publiku u principu ne bi trebalo time opterećivati, ali nešto od toga saznaće upravo iz naše nove predstave. Ali samo delić istine, što nije ni blizu pravoj istini…