Арон Балаж
Глумац Арон Балаж, лауреат једне од највећих глумачких награда у суседној Мађарској
Ако си отворен – рањив си и можеш све…
Једна од најзначајнијих награда коју у суседној Мађарској може добити неки глумац је она с именом чувене мађарске позоришне диве Мари Јасаи. Месеца за нама добио ју је глумац Новосадског позоришта/Ујвидеки синхаз Арон Балаж и то за годишњи допринос позоришној уметности! Награду му је доделило Министарство културе Републике Мађарске!
У тренутку када је овим поводом „Лудус“ заказао интервју са њим, Балаж је добио још једну награду – овдашњу, за најбољег глумца на 60. фестивалу професионалних позоришта Војводине, и то за улогу Њега у представи „Поморанџина кора“ свог матичног позоришта.
Како подносиш своје зреле глумачке године, шта ти доносе, више немира или сталожености?
Чини ми се немира, понекад ми је неугодно што увек играм велике улоге, бојим се да не постанем досадан, иако се трудим да не будем… Увек имам додатни немир због велике одговорности коју осећам према улози, мом позоришту, колегама, публици, редитељу, у жељи да одговорим на сва очекивања и високе стандарде…
Како војвођанском глумцу звучи тврдња људи који имају комплетан увид у позоришну продукцију у нашој земљи да је оно што се тренутно прави у позориштима Војводине најзанимљивије у нашој земљи? Је ли то за уобразити се или за заиграти се још више?
Не мислим да то има везе са регионом, можда смо ми само били мало отворенији, храбрији, вреднији, спремнији… Или смо имали срећу да људи који воде позоришта у Војводини бирају праве људе који ће радити са нама глумцима, па да се нда подударе мишљења редитеља и трупа… Можда је заправо пресудно то да су људи који воде позоришта знали шта њихови ансамбли у датом тренутку могу и са ким то могу да остваре. И онда се неминовно деси та алхемија која доноси добру представу, добре улоге, публику…
Да ли се у овим годинама још увек заносиш мишљу да глумачке речи с позоринице имају утицаја на јавност, да могу нешто да пробуде или сада дубоко сумњаш у то?Или се глумачек речи само траже кад затребају политичарима у кампањама?
Некад ми се чини да имају а некад да немају. Глумац мора да говори и труди се да то буде јасно и разговоретно, истинито, и да се онда нада да ће то што говори други разумети. Ја никако нисам за то да ми будемо гласници политичара, већ здравог разума, и најбоље је кад то радимо са сцене, а не са трибина или тргова. Са сцене то има значење и смисао. Не знам је ли то довољно јако, да ли се чује довољно гласно. Не заносим се ја, али бих волео да то има смисла. Наше представе „Поморанџина кора“, и „Човекова трагедија“ говоре о доста ствари, надам се да бар нешто од тога наведу бар некога да посумњау у неке своје заблуде
Имате сада у позоришту радикално модерно читање Мадачеве „Трагедије“. Млада публика је одушевљена. Како га ти видиш с те стране позорнице?
Ја бих волео да ту нашу представу видим као гледалац, из публике. Нажалост, то никада неће бити могуће.
„Поморанџина кора“ припада највишем домету овдашњег постдрамског театра, каже Ана Тасић баш у једном „Лудусу“. Да ли постдрамски театар нуди више глумцу од тзв. конвенционалног позоришта?
Истине се могу изговорити на разне начине, у неком радионичарском раду, са декором, без њега, без речи и уз галаму… Питање је да ли ће то и како публика чути и прихватити. Та врста позоришног рада може у глумцу да пробуди радозналост али исто тако и несигурност, јер немаш сигурну, извесну базу на којој стојиш, која ти чува леђа. Све може а и не мора бити. Зато је то увек на некој ивици, увек је питање да ли ће редитељ наћи добру меру ствари да би то за публику било разумљиво. Треба читати комад онако како осећаш, проникнути у то шта је писац рекао, разумети његове речи а тумачити их у контексту овог времена. У позоришту је заправо феноменална та слобода интерпретације.
Које би теме волео да играш?
Важно је не дозволити људима да се умртве, учауре, зацементирају, да им је свеједно, да су равнодушни а такви све више постају и то ме јако брине и тишти. Волео бих да отварамо теме о томе…
Како се носиш са лицемерјем у позоришту?
Не верујем да га има више или мање него у другим професијама, само што се ми крећемо у позоришним круговима, боље и познајемо, па нам се чини да га је ту више. Лицемерје и у позоришту, као и у животу генерално, долази из зависти и похлепе. Али тога нема када се бавимо истински проблемима који се нађу пред нама. Бескомпромисно и храбро. Треба се отворити, препустити. Ако си отворен – рањив си и можеш све, а ако си затворен нико те не може дотакнути али ни ти ништа не можеш!
Снежана Милетић
(Лудус,мај 2010)
„Дневник“, март 2010. године
Кад помислимо да ће бити боље, опет смо на дну
Задатак сваког позоришта је држање уметничког нивоа и његово превазилажење. Глумац “Новосадског позоришта”, добитник најзначајнијих признања и наш комшија сматра да ради у угледном театру, оном чије су вредности препознали публика и критичари. Арон Балаж не жели да прича о политици, сматра да је политици и политичарима ионако дато превише пажње. “Некада смо говорили о уметницима, писцима, а сада би политичарима изгледа морали да додељујемо “Оскара”, рекао нам је у шали. Наш саговорник је недавно добио престижну награду “Мари Јасаи”, коју додељује мађарско министарство културе, а ми смо га прво замолили да читаоцима објасни о каквом се то признању ради.
Додељује се једном годишње, 12 људи из области позоришне уметности је добија. То је једна од најзначајнијих награда у Мађарској, која се од пре неколико година даје на целом мађарском говорном подручју, у Ердељу у Румунији, Србији…
Када си сазнао, шта си прво помислио?
То је било 4. фебруара, био сам у позоришту. Када су ми саопштили, сви су били срећни, а ја сам стајао као теле. Био сам затечен, можда ни сад не осећам ту одговорност коју носи нагрда. Јесам поносан, прија ми, али нисам свестан шта она вуче за собом.
Зашто је “Роки хорор шоу” фетиш представа геј популације?
Чуо сам за то. Не знам, има пуно мушкараца, сви су у корсетима, женским чарапама, травестити и све то. Сигурно зато.
Нема дубљег контекста?
Не, ако гледамо главни лик, он воли и мушкарце и жене (смех).
Српско позориште у једној речи?
…
И ова пауза говори довољно…
(смех) …разноврсно!
Пуно путујеш, с којим емоцијама се враћаш у Нови Сад?
Увек ми је драго вратити се. Примамљиво је што путовање пружа оно “друго”, људе, режисере, принципе рада, то су ствари које уметницима увек требају, изазови. Ипак, овде су друштво и колеге, то ми пружа мир.
Да ли осећаш канџе транзиције?
О да! Увек смо били у стадијуму “добро, прошло је лоше, сад ће боље”, па кад то помислимо, опет будемо на дну. Имамо само наду и увек чекамо, најмање четири године.
Да ли си се деведесетих борио, побегао, изоловао…?
Као већина људи, пробао сам да преживим. Био сам у Бајмоку, ишао у средњу школу, нису ми оставиле леп траг у души. Покушао сам да се изолујем, али не може се то избећи.
Вучеш ли ране из тог периода?
Човек се увек сећа лепог, а не злог и у души ретко остају лоше ствари. Било је густо у Новом Саду за време бомбардовања…
Када си у животу био у највећој дилеми?
Рекох, човек се не сећа лошег…(смех). Свакодневно се суочавамо с одлукама, онда је било отићи или не.
Имаш ли унутрашње немире?
Наравно да имам, али се трудим да се тога отарасим. Накупљају се када човек не уради нешто, него одуговлачи.
Користиш их ли као гориво за ликове које играш?
Да, може се тако.
Опиши нам ту алхемију?
Ако имам неку побуну у стварном животу, па то не урадим, имам немир у души. Када ми се пружи прилика да делам на сцени то није утеха, али ако је слична ситуација човек може себи мало да олакша.
Бунтовник си?
Да, у малим стварима. Са собом сигурно.
Највећи градски и државни проблем?
Градски је изглед. С тим се не мирим, није у стилу, угрожава се стари део, не знам ко је дозволио нове зграде, град ће остати без стила. А државни – култура у вишем смислу. Култура људи, понашања и живота.
После десет година демократије, како дочекујеш обећања с врха?
Не знам, негде има помака али увек се зезам да док наша држава уђе у Европску унију, она ће се дотле распасти. Скоро да нема смисла…
Да ли је дата реч у Србији девалвирала?
Испоставило се да је тако, каже се једно, а ради се друго.
Глумио си и на нематерњем, српском језику, опиши нам то?
Више рада да би се савладао језик. Изазовно је, нови људи, навике, утицај, све то учи.
Да ли си постао “шири” глумац?
Имао сам једну прилику, рекао бих да је изазов када човек осећа мало страха, па ако се дохвати тога, после буде храбрији. Што више изазова човек савлада биће самопоузданији, што је у глуми добра ствар.
Мислиш ли да би виши стандард вратио људе у театар или је проблем дубљи, у нарушеном систему вредности?
Ја бих прво то навео. Гледао сам у Пешти представе и радио тамо, они имају стогодишњу навику да иду у позориште, од тога много добијају, сазнају, причају о томе. У другим државама се види да потреба за позориштем није изумрла. Ми ни у биоскоп више не одлазимо.
Најбоље мерило стања у друштву?
Чистоћа. За то не сноси одговорност “Градска чистоћа”, него ја, да ли ћу бацити смеће на улицу или у контејнер.
Осећаш ли се немоћно?
Не знам да ли је то немоћ, али увек има мало наде. Да ли је то само почетна експлозија, “биће боље”… Сада је пао Шенген. Доћи ће можда поново стадијум када ћу бити немоћан, тај вражји круг.
Успеваш ли да одбациш бреме приватности на сцени?
Морам. Може се и без тога, али се онда човек још више мучи.
Претходни гост “интервјуа недеље” психолог Жарко Требјешанин, инспирисан питањем новинара Јована Мемедовића упућеног њему у вези с рафтингом, питао је “на невиђено” Арона Балажа – да ли је икада пливао дуже од пет километара?
Дуже од пет километара? Ако се сабере онда сигурно јесам (смех). Јако волим воду, свеједно да ли је река, језеро или море. Трудим се да ако имам пара увек одем на летовање. Али нисам пливао толико…
Игор Михаљевић
Интервју 24 сата: Арон Балаж, глумац
Најтеже је насмејати публику…
Наш познати глумац Арон Балаж, ведета Новосадског позоришта, недавно је добио једну од најпрестижнијих глумачких награда у Мађарској, ону која носи име велике мађарске позоришне диве „Мари Јасаи”. Та награда додељује се једном годишње и добија је 12 људи из области позоришне уметности.
ИНТЕРВЈУ – Награду „Мари Јасаи” од пре неколико година мађарско Министарство културе додељује на целом мађарском говорном подручју, у Ердељу, Румунији, Србији…, а Арон Балаж у разговору за наш лист открива како се осећао када је сазнао да је један од лауреата.
Када су ми саопштили да сам један од лауреата, нисам могао да верујем. То је велика част за мене и тек када сам примио награду постао сам свестан тога шта ми се десило. Ипак, одавно сам постао свестан и тога да свака награда са собом вуче и неку одговорност, јер сви очекују да пружиш више на сцени. То треба да ставим по страни и да радим као до сада. Мислим да на тај начин, уз пуно труда, могу успешно да наставим да се бавим овим послом.
Будући да играте у комедијама, трагедијама, мјузиклима… Са занатске стране, шта вам је теже: глума, игра или певање?
Током припрема човек може прилично да се изнервира, било да треба да глуми, игра или пева. Међутим, то су јако сличне ствари које су веома повезане, тако да нисам међу њима повукао неку линију. Све су то подједнако захтевни жанрови, поготово када је реч о мјузиклу, у којем треба глумити, али имати и гласа и ритма. Ипак, мислим да је у било којој изведби најтеже човека насмејати.
У досадашњој каријери, који је лик за вас био најизазовнији?
На то питање сам можда у почетку могао да одговорим, али сада сам свестан тога да је свака улога посебна на свој начин и веома захтевна. Често се дешава да нешто не иде како треба на пробама, а мени је јако битно да заволим улогу коју играм и онда немам никаквих проблема. То сам временом научио и тога се придржавам. Чим прође премијера, сви смо опуштенији и свако следеће играње иде много боље.
Припрема за гостовања
„Бура”, „Поморанџина кора”, „Rocky Horror Show” и недавно премијерно изведена „Човекова трагедија” су представе у којима глуми Арон Балаж, који је добитник и престижне Стеријине награде. „Ускоро идемо на Сусрете Војвођанских позоришта са ‘Поморанџином кором’ која је проглашена за једну од најбољих и најгледанијих представа у Србији у 2009. години и која је уврштена у такмичарски део Стеријиног позорја. Надам се да ће ускоро уследити и гостовања са ‘Човековом трагедијом’ Имреа Мадача, у режији Кокана Младеновића, јер би стварно било штета да то не види позоришна публика широм земље, па и региона”, каже Балаж.
(24 сата, март 2010. године)
Билтен 60. фестивала професионалних позоришта Војводине објавио је разговор са Ароном Балажем који је на том фестивалу проглашен најбољим глумцем!
Блиц сусрет: Арон Балаж, Он у представи ”Поморанџина кора”
Својски, прецизно и посвећено
Арон Балаж је носилац репертоара Новосадског позоришта/Ујвидеки синхаз. Онима који кажу да може да игра све – треба веровати, јер је једнако маестралан и у класици, и у савременим комадима. И неверне Томе ће се у то уверити ако га буду видели бар у три различите представе.
Публика га обожава а позитивна критика готово никада не мимоилази. Он, једноставно, игра. Улога Арона Балажа у представи “Поморанџина кора” који је, према драми Маје Пелевић, режирао Кокан Младеновић, зове се Он. Представа је, према избору критичара “Вечерњих новости” Александре Гловацки, проглашена за једну од пет најбољих у позоришној продукцији Србије у прошлој години.
Арону Балажу друштво у овој представи прави Она – Андреа Јанкович и још седам колегиница, Зрела – Ливиа Банка, Проблематична – Емина Елор, медицинска сестра – Терезиа Фигура, Трудница – Агота Ференц, Удовица – Едит Фараго, Уплакана – Габриела Црнковић и Барбика – Елвира
Гал, као гост из НП Суботица. А Он је, како каже редитељ Младеновић, алфа мужјак.
„То је редитељев поглед на мушкарце”, каже у шали Арон Балаж. “Убедио ме је. И да играм тако и да сам стално „у темпу“. Улазим, слушам, излазим, улазим, излазим, улазим … Само сам се плашио да се не „закуцам“ на сценским вратима…”
Како се једини Он снашао на сцени, као девети, међу осам женских ликова?
Ја сам, према замисли редитеља Младеновића, носилац мушког принципа у представи „Поморанџина кора“. Играм, заправо, осам ликова, јер сам у сваком интервјуу другачији, у комуникацији са сваком од шест жена у тзв. хору женских ликова, од којих сваки носи неки свој проблем, плус две жене које су изван тог хора, Колико сам ја био концентрисан, видели сте.
Колико је „животна“ ова прича?
Ово је позоришна прича у којој има јако пуно истине. Човек може да се забави и да се насмеје док је гледа. Али, на крају, ипак, почне да размишља куда све то иде и шта се дешава и са светом, и са људима, не само када је реч о млађој генерацији, него и оним старијим. Пресија у данашњем свету је огромна и намећу нам се са свих страна како треба живети, какав треба бити да би у том свету опстао. Тако и главна јунакиња свет види као место у којем „нема љубави“. Ако је ова представа огледало неких од наших живота, онда је истина да је хумор оно што ће је учинити пријемчивијом за публику, мада су њен део и они слични ликовима на сцени.
Играли сте прецизно, својски и посвећено…
Увек тако играмо. Посвећени смо и на пробама, и на представама. Ова је мултимедијална, за њу нам је потребно пуно енергије и ми смо показали да је имамо…
мр Бранка Јајић
„Лудус“, 2009. године
Између две пробе: глумац Арон Балаж
С друге стране слике
Најтежи ми је процес налажења лика а најдраматичнији ми је тај први излазак на сцену, онај који се деси након читаћих проба: осећам се као Бамби на леду, каже Балаж
„Мењаш се сходно околностима, свесно или несвесно, мењају те људи око тебе а ако хоћеш свесно да се мењаш – мораш имати јасну свест о томе и велику вољу. Да нисам одабрао глуму, био бих аутоелектричар. И сигурно бих био другачији човек. Не знам да ли бољи или гори, али око себе бих сигурно имао друге људе и то би неминовно и мене обликовало. Можда бих већ имао породицу, подигао кредит, задужио се…“.
Овако говори Арон Балаж, глумац Новосадског позоришта/Ујвидеки синхаз и асистент на новосадској Академији уметности, на предмету глума који је у протеклих десет година, осим у његовом матичном позоришту (“Шест лица траже писца”, “Емигранти”, “Припитомљавања”, „Самоубица“, „Коса“, „Чикаго“, „Кошмар“, “Пац”…) играо и на сценама Веспрема, суботичког “Деже Костолањи” позоришта те СНП-а. Балаж тренутно игра и у Мађарском позоришту у Темишвару, у представи „Рај“, али и у пештанској „Барки“, у представи „Недељом не сахрањујемо“, насталој по делима Бохумила Храбала у драматизацији Кате Ђармати и Кинге Мезеи која је и редитељ представе.
„Лудусов“ саговорник каже да то није корак ближе Пешти. Тамо, наиме, не намерава да пређе: „Добро је повремено улазити у неке нове средине али немам амбиција да се икуд званично селим. Раније сам можда имао таквих идеја, сада више не. Све је то исто, и много ме више држи ово овде, него што ме тамо нешто привлачи“, додаје глумац. Балаж, који је прошле године добио Стеријину награду за улогу у мјузиклу „Роки хорор шоу“, одскора на истој сцени бриљира у „Поморанџиној кори“. Управо та представа била је повод за разговор са овим глумцем…
„Кад почнем рад на некој представи, увек ми је најтежи процес налажења лика а најдраматичнији ми је тај први излазак на сцену, онај који се деси након читаћих проба: осећам се као бамби на леду, немам појма шта ћу, ни куда ћу… па онда базам, лутам, опипавам, пробам… Ту су и колеге, међусобно се налазимо, хватамо за руке и – уз помоћ редитеља – слажемо полако то што смо нашли. И онда само у једном тренутку схватиш да имаш представу…
Тако је било и са „Поморанџином кором“. Овде смо имали додатно повишену температуру јер се ради о изузетној занимљивој, актуелној материји, домаћем тексту, грађи која је у жижи интересовања свих нас, јер се ради о нашим животима, о свету у којем живимо. Ја сам био на великој муци, јер ми је од саме помисли на урањање у ту – куда иде овај наш врли свет – тему, било лоше. С друге стране, то је наш живот и кад –тад мораш озбиљно завеслати њиме… „Поморанџина кора“ је упозоравајућа и ја се само надам да ће наша представа, ако не упозорити, онда бар понеког натерати на размишљање. То није представа о женама и о њиховим проблемима, већ пре свега о томе како се људи цео свој век труде да буду нешто што нису, нешто друго, неко други. Свесно или несвесно, они вечито гањају неку погрешну слику о себи бежећи од самих себе…
Имао сам на почетку рада недоумицу је ли то феминистички комад а онда ми је синуло да је то прича о свима нама, женама и мушкарцима, свима нама који, жудећи да будемо неко други, губимо себе и постајемо клонови. А њих је данас, под лупом ТВ камера и медија генерално, све више. У нашој представи то можда изгледа још драматичније јер је сажето у сат и по и згуснуто у сцене од којих ни једна не траје дуже од три – четири минута“.
На питање, да ли му је на путу до налажења лика инспиративнији сам текст или оно што као задатак и очекивање добије од редитеља, и, има ли истине у глумачкој мантри да је најбољи писац – мртав писац, Балаж каже: „Не, не, то апсолутно није истина. Маја је, рецимо, рекла да јој се јако допало оно што смо урадили. Нисмо дуго причали али ми се стварно учинило да је задовољна. Иначе много зависи од самог комада шта ми је у раду на њему инспиративније, сам текст или сви они који се укључе да би од њега настала представа. У овом случају то што је редитељ Кокан Младеновић тражио било је јако важно за све нас. Мајин комад је отварао разне углове, путеве, решења, могуће одговоре, ми смо се ослањали на редитељеве инструкције а он је бирао решења која смо нудили на основу његових задатака и жеља. Он је, дакле, тај који је бирао шта од свега тога иде у корист финалне идеје. Његов долазак у наше позориште био је заиста освежавајући, и увек је долазак неког новог дах свежине. За глумачку свежину од пресудне је важности то да се стално среће са другим редитељима или позориштима јер тако упознаје различите начине припреме посла, учи нове путеве проналажења лика. Заправо, сваки глумац носи право мало богатство у себи а на редитељу је да га инспирише да у себи нађе и отвори ту ризницу…“.
На пропитивање о томе, може ли се говорити о естетској клонираности онога што се нашој публици нуди у овдашњим позориштима, Балаж одговара: „У старту све зависи од изабраног комада и тога с ким радиш, али све је на крају у рукама публике, све је на неки начин ограничено њеним укусом и тиме како ће све то она да прими. Можемо ми мислити да смо урадили нешто генијално, може то критика прогласити ремек делом али ако то публика не воли – можемо ми умрети на сцени – џаба је.
Ја примећујем да неке представе публика воли, неке нешто мање а неке уопште и чини ми се да то нема везе са нашим стопостотним давањем на сцени… За ових 10 година, колико професионаолно играм у позоришту, променили су се и позориште и публика а и ми глумци, неке рампе су пале, неке још увек стоје, стално се нешто – као – ново дешава иако ништа није заправо уистину ново. Чињеница је да се мењају укус и састав публике, њихово образовање, занимање за позориште, стрпљење, у све су то умешани и разни други социолошки аспекти, шта публика очекује до позоришта, можда неки људи и данас од позоришта очекују да их релаксира и забави… Кад неко дође с тим очекивањима, па заузврат добије неку драму, јасно је зашто излази незадовољан…“
И на крају још мало о „Поморанџиној кори“, односно томе, како му је било у наручју осам жена на сцени. Балаж се недужно смешка и негира да је он ту заправо главна улога: „Ма било је сасвим добро, мада, мало је фалило да у ташни почнем да носим тампоне,. Да су пробе потрајале још који дан, мислим да бих постао стручњак за све овоземаљске женске проблеме…“, каже глумац који, кад није у позоришту или на Академији, време проводи уз воду: „Јако волим близину воде, свеједно које – море, бара – само да је вода. Опушта ме, смирује… И свакако, добро је имати и сређен приватан живот”, каже на крају на питање, какву базу мора имати глумац када са сцене врати у стваран живот.
Снежана Милетић
„Грађански лист“, 2007. године
Интервју – Арон Балаж, глумац
Увек исти брод, само други веслају…
У неколико глумачких генерација које и данас, упркос озбиљном и поштовања вредном искуству, и даље зову младима, врсних глумаца је тек неколико, на прсте једне руке могу се избројати. Небојша Глоговац, Сергеј Трифуновић… И, Арон Балаж!
Овог потоњег, који је за протеклих десет година, осим у свом матичном Новосадском позоришту/Ујвидеки синхаз, играо и на сценама Веспрема, Пеште, театра “Костолањи” те СНП-а, памтимо по улогама у: “Шест лица траже писца”, “Емигрантима”, “Припитомљавањима”, “Пацу”, “Тангу”… а публику тренутно осваја у мјузиклу “Роки хорор шоу” који се до краја сезоне може видети још 15. маја и током Стеријиног позорја (2, 3 и 4. јуна од 19 сати) на којем се такмичи у званичној селекцији.
За разлику од многих својих колега који су свој углед заложили у – увек сумњиве – политичке кампање, Балаж је своје знање и таленат уложио у озбиљну будућност – у своје младе колеге, будуће глумце са којима већ извесно време ради као асистент на новосадској Академији уметности, на предмету глума.
Шта је у позоришном смислу важно да публика зна шта се дешава иза кулиса позорнице?
Публику у принципу не би требало тиме оптерећивати, али нешто од тога сазнаће управо из наше нове представе. Али само делић истине, што није ни близу правој истини…